didrih

Diedrich Diedrichsen. Verovatno najveći autoritet na polju kritike i teorije pop muzike na nemačkom govornom području. Ako postoje autoriteti. U pop-muzici. Čovek čije mišljenje vredi povremeno proveravati. A potom glavu provetravati

Dario Stajić

„muzika je šum subjekta, pop-muzika se sastoji i iz šumova koji nastaju u trenutku kad neko nije subjekt.“

„forget your troubles and dance/forget your weakness and dance/forget your sickness and dance (Them Belly Full But We Hungry)“ – Bob Marley

Retko koja knjiga bolje pokriva jedan diskografski period od „2000 Schallplatten von 1979-1999“. Od 1979. do 1983. urednik časopisa Sounds, a od 1985. do 1990. mesecnika Spex, Diedrichsen je oblikovao i obrazovao cele generacije diskofila. „Searching for the Young Soul Rebels“, bivao je antipod, sve ono što „Rollingstone“, Jann Wenner i slične po(s)luge mejnstrim korporacija, još s početka sedamdesetih, a pod parolom „na usluzi publici“, pokušavaju u potpunosti da potisnu.

Knjiga „O pop-muzici“ ili „Iznad pop-muzike“ ili „Veličanstvena pop-muzika“, kroz ličnu prizmu, koja opet nikad nije bila posebno istaknuta karakteristika njegovog dosadašnjeg literarnog opusa, opisuje zajednički proces rasta, sazrevanja i starenja, nečega što je obeležilo skoro ceo prošli vek. A da mu (veku) nije dotaklo osnovne premise i temelje. I što će možda još neko vreme da traje, a zatim, i da lagano nestane. Nešto što je „pre 50 godina bilo novitet kao bioskop pre 100 godina.“

„Magija i industrija kulture“, opisane u delu Adorna, doduše pre zbog objektivnih nego subjektivnih razloga, ograničeni više na jazz, nego na pop u celini u nastajanju, deo su jedne, kako Diedrichsen primećuje  „komponovane i masovno produkovane, lepe igre slučajnosti.“

Procesija, religiozni doživljaj, kolektivna vizija; sele se iz jednog u drugi prostor. Koncertne dvorane, studiji, prodavnice nosača zvuka, u recepciji savremenog čoveka zauzimaju posebnu dimenziju.

Na primerima Joea Meeka, Todda Rundgrena, Gastr Del Sol, The Melvinsa, Terre Thaemlitza, Sunn O))), Scritti Politti, Roberta Wyatta, Henryja Flynta, The Red Crayolae, Caetana Velosa, Kanyea Westa i Dirty Projectorsa, samo neke da izdvojimo, Diedrichsen razvija teoriju o apsolutnoj pop-muzici, pop-muziku uzdiže na pijedestal savremene umetnosti.

Pop-muzika prevazilazi jazz, evaluira, okreće se ka loopovima, simplicitetu; da bi potiskivanjem vokala, prelazom iz vokodera u autotune – prevela masovnu publiku u potpunosti u svet ritma i mašina koje dišu.

Sonična fikcija, dronovi, basovi, sinkope i brejkovi: haus, techno i minimalizam – izjednačavaju, sjedinjavaju telo i prostor. Da bi se kroz subverziju subverzije, u nekom od sledećih koraka, došlo do savršene pop-pesme. I emocije.

U ratu stilova nema poraženih i pobednika. I to je ono zbog čega svi žele da ratuju. Pop se kreće u pravcima: queernessa, nedostupnog, kooperacije i potpunog gubitka identiteta.

Možda baš kao opomena. Ili samo igra?

Ako poznajete jezik i želite da privremeno zaposlite sive ćelije – brain Gastarbeiter – odlična literatura. Nadamo se prevodu na engleski ili neki od 10 tisuća naših jezika. Idealno za oba pola, decu i odrasle. Iako Clara Drechsler kaže: „devojčice ne skupljaju ploče zato jer im novac treba za make up.“…

…pop-muzika odavno nije samo moda, nego i znak raspoznavanja, način vaspostavljanja i gašenja kontakata i sredstvo za dizanje samopouzdanja ugroženih manjinskih grupa, kraj ozbiljnosti (po Hegelu) i sl.

I sl.

I sl.

Nemojte se zavaravati da bolje poznajete pop(-muziku) od Diedrichsena. (Jok bolan!)

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •