Die Arbeit und das Händewaschen sind... svakodnevica


Post je originalno objavljen na blogu miljalukic.blogspot.com 14. jula 2010. Da li svi lažu ili samo pojedini? I šta je to klovn-sistem?


Nedavno smo u firmi popunjavali neki upitnik, potpuno anoniman, koji će neka agencija da koristi za potrebe firme, a pitanja sve jedna do drugog – kakva je firma prema svojim zaposlenima. To je prvi deo. A drugi – kakav je odnos u timu, sa sve onima koji su neposredno nadređeni. To oni rade u cilju poboljšanja procesa rada i zadovoljstva svojih zaposlenih.

Imam pravo da lajem koliko god hoću i o čemu god hoću. To pravo daju mi moji stručnost, iskustvo i rezultati rada. Ali, izgleda da nije sve u tome. Ne lajem jer me i ne zanima šta će biti. Prava lajanja odrekla sam se posle mesec dana rada u novoj firmi, pre nekih osam godina, kad sam videla da gazde iz Nemačke šalju ovamo ljude kao po kazni, pa smo imali čitavu plejadu likova, kao u crtanom filmu – od Paje Patka do Mikija Mausa i Šilje. Jedan je izjavio kako se mnogo obradovao kad je čuo da dolazi u Beograd, ali se mnogo razočarao kad je video da Beograd nije na moru. Divota! Ako je neka zemlja stalno bila u vestima, sa sve kartom i raznoraznim prilozima iz Beograda, onda je to svakako bila Srbija. Ovde je sve vrvelo od dopisnika koji su se prosto utrkivali ko će nas više naružiti. Taj naš šef očigledno nije gledao vesti, a bogami sigurno nije čitao ni novine. Ima još bisera, ne zna se koji je od koga grđi. Poslednji šef za sada nije napravio nikakav gaf. Videćemo, odnedavno je tu.

Dolaze te glavešine iz Deutschland-a, šefovi nad našim šefovima, s vremena na vreme da nas obiđu, svi su nasmejani, imaju po četrdesetak zuba, rukuju se sa svima, isplaćuju nam plate na vreme… Sve to stoji, ali nekako ne mogu da se otmem utisku da to isto radi i Amerikanac kad ode na Tajvan pa sve onu dečicu što mu pune džepove parama tapše po leđima i mnoooogo je ljubazan, ali kad zamakne za ugao počne da pere ruke kao sumanut. Uostalom, ko bi im u Americi ili Nemačkoj radio u proseku po deset sati dnevno! Poštuju oni sve naše propise, i bolovanja, i porodiljska, i s vremena na vreme isplaćuju bonuse, ali… sigurno peru ruke kad zamaknu iza ćoška.

A naši zaposleni svi presrećni – rade za stranu firmu, pa još ako im pođe za rukom da se i privatno „druže” s menadžmentom, odnosno rukovodstvom… Koji carevi! Priznajem da me je teško fascinirati, ali ovi naši nadređeni nisu ni u najširoj konkurenciji. Uključim klovn-sistem, neprestano se smeškam, doduše imam samo dvedeset osam zuba, i vrlo sam kooperativna. Na prvom mestu posao, pa onda sve ostalo. E, tu je nastao mali problem – kad vide da dobro i mnogo radiš, onda te zatrpaju poslom, pa sad tako pokrivam tri radna mesta. Ne žalim se, to mi predstavlja izazov. Što više radim, više me tera da radim i za svoju dušu. Ali, ove ankete me ubiše. Lažem, čoveče, pa na oči ne vidim! Sve je divno i krasno: kako se uklapam… pa, odlično, ali bolje da pitate kolege… kako sam zadovoljna… pa, zadovoljna sam, da nisam, radila bih nešto drugo…

Sve do sada popunjavali smo ankete na kojima se lepo potpišeš, pa svi vide ko je za koga šta rekao, a najveća glupost je anketa koja ide jednom godišnje u kojoj te onaj iznad tebe pita šta misliš o njemu, pa ti to njemu kažeš, on zapiše, a onda on piše o tebi, a ti pojma nemaš šta je zapisao. Usavršila sam klovn-sistem, pa se sve vreme samo smeškam, i ako ćemo pravo, zaista me ne interesuje šta je taj tamo neko zapisao o meni. A ja – ni o kome ništa ružno, pretvorila sam se u srednji rod, i sad tek vidim sve prednosti tog sistema. Interesuje me plata, da je dobijam redovno, a ja sa svoje strane radim najbolje, zaista se trudim i stvarno radim mnogo. Da se mi ne lažemo, znam da vredim. I te kako vredim.

Iako je u ovoj poslednjoj anketi sve bilo anonimno, opet sam nastavila da lažeeeem – divno je, krasno je, presrećna sam… I tako u krug. Međutim, bilo je jedno interesantno pitanje: Da li se na poslu ponašate isto kao i van posla? Tu stvarno nisam imala srca da napišem kako je sve fantaaastiiiičnooo (opet onaj osmeh s dvadeset osam zuba, šta ću, nemam više, nisu mi izrasli umnjaci), pa je moj odgovor bio broj 1: ne, ne slažem se uopšte s tom tvrdnjom. Kad stupim na teritoriju Novog Beograda polagano počinje transformacija, i kad provučem karticu da uđem na posao, ulazim kao Mister Hajd. Ja više uopšte nisam ista osoba. Deca me kod kuće zovu Miljer ili Mikana (zavisno od toga šta im je potrebno), muž me zove… ne smem da budem bezobrazna, ipak ovo čitaju i moji bivši učenici, za sestru sam Mika, za sestriće Tetka, za ujake Miljanica, za prijatelje Milja, Mika ili Mile, za komšiluk Miljče… Ali, nijedna od tih osoba ne ulazi na posao. Tamo se stvori mašina koja melje posao pred sobom, sa sve onim osmehom od 28 zuba. Ne dao bog da počnu da čitaju misli, mene bi verovatno stavili na tri doživotne robije, sa sve bukagijama na nogama. Ajd se sad buni! Sram te bilo! Mi ti dali posao, a ti tako!

Stvarno sam skot. I ne kajem se uopšte zbog toga.

Podeli s drugima
  • 6
  •  
  •  
  • 1
  •  
    7
    Shares