journey

Čovek poželi da čitanje ove knjige nikada ne prestane, da ima milione stranica

Dario Stajić

“They had a way with words, these journalists.“ – Dave Henderson o recenziji albuma „Floating Music“ Roberta Schroedera u nemačkom magazinu „Musik Express“

Od Varezea do La Roux; od Stockhausena do Matthew Deara; od Oliviera Messiaena do Global Communication. Bivši novinar i nekadašnji urednik magazina: Sounds, Q, Mojo i Mixmag. poseduje prilično sređenu memoriju i preglednu muzičku kolekciju, za koje je spolja teško utvrditi neku posebnu logiku, osim da su u pitanju studiozna, izoštrena i u(s)merena strujanja slova i elektrona, iz kojih izbijaju zvuk, suze i znoj.

Čovek poželi da čitanje ove knjige nikada ne prestane, da ima milione stranica. U sedam poglavlja: (1) rane godine – umetnici i ekscentrici, (2) šezdesete, (3) Moogovi izmišljanje ambijentalnosti i selidba u Berlin, (4) saundtrekovi, semplovi i parcelisanje podijuma za ples, (5) svet drogama pometenih multisemplova, (6) demontaža zvuka i (7) Buddha i post post-dabstep iskustvo – autor u kratkim skicama/recenzijama, naznačuje kako se razvijala sprega kreativnosti i tehnologije u uslovno rečeno, elektronskom pop domenu.

Za nešto moraš da se uhvatiš. Bez istorije i praistorije jednostavno, ne ide. Krenuvši od pronalaska Thadeusa Cahilla, telharmonijuma ili dinamofona iz 1912. godine i albuma Luiđija Rusola „The Art of Noises“ na kome se čuju šaputanje, zviždukanje, vriska, dreka, metal, drvo, koža, svrab…. i koji je, decenijama kasnije, inspirisao Trevora Horna i Paula Morleya da osnuju etiketu ZTT (ZANG_TUMB_TUUUMB), sve je u konstantno isprekidanom i neobičnom kretanju, širenju i sužavanju. Audio-elektroničari kradu iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, i jako je teško svemu odrediti neki linearni(ji) tok. Disanje i BPM u pokretu.

Paralela između kompilacije sa interpretacijama Rahmanjinova, Čajkovskog, Stravinskog, Glazunova… iz ruku i antena Clare Rockmore – „The Art of The Theremin“ (1977) i debija „The Moog Cookbook“, (1995) dua Brian Kehew i Roger J Manning Jr. (Jellyfish), sa digitalizovanim obradama Soundgardena, Weezera, Neil Younga i drugih, mogla bi komotno da se produži i na, u ovom delu nespomenute, na neki način, epohalne, „softver koji peva“ Uvea Šmita i „l`art pour l`art“ – Lb – „Pop Artificielle“ (1999) ili „Life’s a Gas“ (1995) – Wolfganga Voigta, pod pseudonimom „Love Inc.“

Premeštanje kroz prostor i vreme, iz prostora u vreme, iz vremena u prostor, novi kontekst, stari kontekst u novom ruhu, odavanje tajni i priznanja, devalvacija vrednosti, biti prvi ili poslednji u nečemu, biti neko, niko i ništa… Po kojim kriterijumima delo dospeva na stranice knjige koja se bavi prekretnicama u razvoju i stavkama u istoriji? Geografija zvuka. Ta „fuzzy“-nština, neodređenost, otkriva paradoks i svu lepotu zanata muzičkog žurnalizma, jer niko ne može da poznaje baš sve. Tako da se iz nepoznavanja nečega izvlači dodadtna vrednost, kapital za top liste budućnosti. Pitanje „Can computers compose?“ može da se proširi i s domena komponovanja na domen pisanja o komponovanju. Komponovanja pisanja. Kako udahnuti dušu mašinama koje nas okružuju?

U „Journey…“ ima mesta i za Pink Floyd i Radiohead i The Who (Baba O’Riley – 1971). Evidentno je da i u kvalitetnom mejnstrimu može da se nasluti klica „Electronic Meditation“ (1970) – Tangerine Dreama ili obrnuto. Kvalitetan andergraund danas skoro da ne može da se zamisli bez singla „Virginia Plain“ (1971) – Roxy Musica. Mada, ja lično, ne mogu da smislim ni andergraund ni mejnstrim. Kao pojmove.

Dalje, preko Vangelisa, neizostavnih Kraftwerka, Mikea Oldfielda i Jeana Michelea Jarrea, pa epohalnih NEU! ili Sparksa priča se seli u osamdesete. Prilično dugački i sadržajni tekstovi o „Reproduction“ (1979), „Only After Dark“ (1980) i „Dare“ (1981) – Human League, samo potvrđuju Hendersonove skrivene afinitete i sklonosti iz vremena magazina „Sounds“ i favorite: 23 Skidoo, Severed Heads i Cabaret Voltaire. „Claustrophobic drive into alienation.“

U jednom daha spominju se i Primal Scream, Massive Attack i The Shamen. S’Xpress, M/A/R/R/S, Baby Ford.

Početak XXI veka obeležili su Fennesz – „Endless Summer“ (2001), Matmos – „A Chance to Cut Is A Chance To Cure“ (2001). Pa sve do Fuck Buttons, Animal Collective, Ikonike i Tri Tačke.

Vrlo dobar pregled. Izoštren pogled. Ko želi informaciju iz prve ruke, a mlad je i neiskusan, može da se posluži ovom knjigom umesto Wikipedijom. Nađe se ponešto i za matore. I za one između. Iznad. Ispod. Bilo gde, svuda i nikuda. Putovanje se nastavlja ili stalo je samo naizgled pa sve do u nedogled.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •