Dadilja je glavna


Post je originalno objavljen na blogu miljalukić.blogspot  8. septembra 2010. godine, na Dan pismenosti. Zašto je važna Puškinova dadilja?


Danas je svetski Dan jezika i pismenosti. Znam da je u septembru, ali nisam znala datum. Na njega me je podsetila koleginica koja mi je poslala poruku: Ćestitam ti svecki Dan pesmenosti! Inače, profesor je, vrlo cenjen, radi i druge stvari koje ne mogu da otkrivam da se ona ne bi otkrila, ali sve to što radi veliki je kompliment njenoj stručnosti. I gledam onu poruku, pa se prvo smejem, a onda mi je tužno što vidim da se iz svoje kože ne može – htela je da bude „nepismena”, a ipak je stavila Dan velikim slovom, da se vidi da je to neki praznik. Trebalo je i to da ostavi malo. Za nju je ovo vrhunac nepismenosti, mora da se mnogo namučila, možda i više nego da napiše recenziju neke gramatike. Slično je bilo i sa Srđanom Dvornikom, prijateljem s fejsa, Hrvatom. I on je hteo da bude „pesmen”, ali mu nekako ne ide. Svaka struka ima svoje interne, ali i devijantne pošalice koje drugima nisu smešne, a ponekad nisu ni razumljive.

I upravo danas, na poslu velika polemika oko teksta u jučerašnjim novinama o crtanim filmovima koje gledaju naša deca, a s hrvatskim su prevodima. Odem na sajt, pogledam komentare i naježim se. Onda odem na blogove i tamo pročitam post u kome je pokrenuta tema o (poželjnom) gledanju hrvatskih crtića, koji me začudi ništa manje. A pravo da vam rečem, istina je na sredini!

Dadilja je glavna

Činjenica je da mala deca, do tri godine, mada neki psiholozi smatraju da je i to rano, ne bi trebalo da uče nijedan strani jezik ako žele da izgrade dobru govornu kulturu na maternjem jeziku. Posle toga, poželjno je da odmah počnu s učenjem još jednog jezika i tada sve može da ide uporedo, ali i da se uočavaju razlike. Meni je samo jezik struka, ne i psihologija, i jedino što mogu sa sigurnošću da tvrdim u vezi s ovom problematikom, jeste da deca imaju užasno slab vokabular, a najgore sam se osećala kad se ispostavilo na osnovu testova da su beogradska deca na samom dnu po bogatstvu rečnika. Oni „valjaju” nekoliko stotina reči, a književno pravilnih je bilo tek oko dve stotine. Zar to nije užas!

Da bi se postiglo leksičko bogatstvo, s decom je potrebno pričati i pričati, čitati im i čitati… Meni lično je neshvatljivo da učenici sedmog razreda jezik polome kad treba da pročitaju neku narodnu pesmu. Bila sam u ozbiljnom iskušenju da im zadam da pesme uče napamet, mada sam to maksimalno izbegavala, ali… sad bi jedan takav potez imao debelo opravdanje. Dostojevski je na Puškinovom grobu rekao: „Puškin ne bi bio Puškin da nije imao dadilju koju je imao.” I to je potpuno tačno! Upravo su mi te reči poslužile kao opravdanje da se u kući više ne govori ruski.

Dadilja je glavnaNaime, profesorka s Lomonosova – Inesa Aleksejevna Marfunjina, bila je u Beogradu dve godine na razmerni profesora, i stanovala je kod mene. Te prve godine muž mi je bio u vojsci, imala sam samo jedno dete i još uvek sam studirala. Kako je Inesa jedna izuzetno topla žena, rado je čuvala dete kad god imam neke obaveze, pa je na kraju pomerila predavanja da mi se nađe. Utorkom sam ceo dan bila na fakultetu, a onda je ona napravila raspored da utorkom bude slobodna. Tad moj najstariji sin nije išao u školicu, ceo dan je bio s njom, a i ovako su provodili dosta vremena zajedno. Ona ga je na primer uspavljivala. I, malo po malo, to je postao svakodnevni ritual. Međutim, vaspitačica mi je skrenula pažnju da dete govori neke nerazumljive reči, i kad mi je rekla da je nešto tražio, a ona nije znala šta, pa se na kraju ispostavilo da je tražio tanjir, bila sam u šoku. Tek tad mi je puklo pred očima da on sve stvari koje imaju veze s kućom zna samo na ruskom, a sve ostalo na srpskom. Tako nije znao šta je šerpa, za njega je to bila kastrjulja, tanjir je bio tarelka… Naravno, Inesa i ja smo govorile na ruskom (možda je trebalo ja njoj da platim što stanuje kod mene, jer je to bilo najbolje učenje jezika koje je moglo da se zamisli – govorim ruski s Ruskinjom, univerzitetskom profesorkom ruskog!). Razgovarala sam i sa psihologom, i ona mi je rekla da to mora da se prekine, ali „šteta što dete nije starije”. Inesi sam samo rekla rečenicu Dostojevskog i sve joj je bilo jasno.

U mladom uzrastu pored deteta treba da bude neko ko govori pravilno, ako je moguće i – lepo. Izbegavajte babe koje „uvrću” padeže, ljude koji psuju… Kad dete jezik sasvim usvoji, oko treće godine, za neko i kasnije, onda je čak i poželjno da čuje druge govore, pa i hrvatski, zašto da ne? Moja generacija nije imala nikakav problem da uči logiku iz hrvatskih udžbenika, i da imitira Pirotjance, i da razume naše narodne pesme… Ali sve to dolazi kasnije.

Nažalost, komentari u vezi s tekstom vrve od primitivnog nacionalizma, a post na blogu i komentari koji slede mogu da važe samo za neku stariju populaciju, nikako za decu koja gledaju crtaće. Alan Ford je Alan Ford samo u slučajevima: Bolje pobjeći nego umrijeti; Cijena – prava sitnica!… ali to ne čitaju deca. U stvari, čitaju neka malo starija deca.

 

Podeli s drugima
  • 8
  •  
  •  
  • 1
  •  
    9
    Shares