citizen4

Edvard Snouden, glavni junak dokumentarca “Citizenfour: Dosije Snouden”, u jednom trenutku, hrabreći svoje sagovornike i, najviše, sebe samog, kaže: “Nije ovo SF.“

Kristina Đuković

Ipak, gledalac filma kojim Lora Pojtras zatvara svoju dokumentarnu trilogiju o Americi nakon 11. septembra, može da stekne utisak da je “Citizenfour” naučno-fantastična distopija iako su svi akteri i događaji stvarni.

Cinema verite stil koji je ova rediteljka iz Berlina upotrebila i u prva dva poglavlja pomenute trilogije, budući imanentan dokumentarnom filmu zbog naglašavanja trenutnosti i neposrednog praćenja zbivanja, filmovima  My Country, My Country  i  The Oath  daje kvalitet sveobuhvatne ratne reportaže. Međutim, u filmu Dosije Snouden ovaj isti stil primenjen na priču o velikoj aferi špijuniranja građana Amerike i šire od strane njihove Nacionalne Sigurnosne Agencije, sasvim suprotno, teži distanciranju od reporterskog pokrivanja pukog događaja radi potrage za dubljim značenjem zbivanja i nesagledivih posledica istog u budućnosti.

Zlehuda muzička tema priziva vanzemaljsku jezu saundtreka za Dosije X, a klaustrofobičnost lokacija poput hotelske sobe koja predstavlja Snoudenov zatočenički štab, sala u sudnicama prebukiranih ljudima zakopčanih do vratova iz kojih izlaze teško razumljive floskule, kodirane već same po sebi, obezličenih prostora liftova, aerodroma i, naposletku, česta upotreba crnog ekrana kompjutera sa šifrovanim prepiskama stvaraju, tako skupa, filmski prostor kao lanac komora u kojima svaka reč i pokret postaju nepouzdani i dijabolični. Namerno izbegavajući da ovaj lanac hladnih i zatvorenih prostora prekida eksterijerima koji su, kao eho udaljenog sveta prisutni samo kroz otškrinute prozore, rediteljka ukazuje na distopijsku činjenicu da je svet kakav poznajemo neka vrsta sve bleđe hologramske slike koja, pod teretom paranoje, preti da se rasprši. Čak i široki kadrovi američkih pejsaža figuriraju kao zlokobne kulise za čvorišta podzemnih kablova sa informacijama.

U razgovorima Snoudena sa rediteljkom i novinarima kao produženim rukama za obelodanjivanje Vladinih programa za prisluškivanje, a potom i u objavama prezentera vesti, često se čuje reč “oni” za neimenovane aktere iza ozloglašene Nacionalne Sigurnosne Agencije. Ne zato što se u filmu izbegava pominjanje imena pojedinaca, već zbog činjenice da je čitav sistem za nadzor toliko ogroman, automatizovan i samopodrazumevajući, čak i u vidu autocenzure, da ga je nemoguće oličiti i raskrinkati kao šačicu zlih autoriteta. Čak se i američki predsednik Obama pojavljuje kao neuverljivi podizvođač podrazmevajućeg nauma o špijunaži kao vidu zaštite građana. Film ukazuje na to da je ovaj lanac saučesnika, poput laserskog zraka, nemoguće uloviti a da vas i same ne sprži sveprožimajuća paranoja.

Umesto da se drži za ono što bi novinari ili prosečni dokumentaristi videli kao vruću temu i crpi filmsku naraciju iz rudnika aktuelnosti kao priču o još jednom velikom skandalu, i sama saučesnik u događajima, Lora Pojtras se opredelila za daleko kompleksniji pristup – prikaz samog mehanizma paranoje i načina na koji iz korena menja svet.

A, to uvlači jezu u kosti poput najistinitijeg naučno-fantastičnog filma.

Podeli s drugima
  • 4
  •  
  •  
  •  
  •  
    4
    Shares