Cigarettes After Sex – Cry (PIAS 2019)
Ono što krasi ovu relativno novu pojavu na nebu savremene muzike jeste da jednako dobro funkcioniše kao propratni saundtrek za šetnju praznim ulicama sa slušalicama po hladnom novembarskom vremenu, ali i kao autonomna aktivnost, kad ste stopostotno usredsređeni na slušanje bez dodatnih poslova
Darko Doni
Put do prve cigarete ponekad traje malo duže. Ambijent dream pop ekipa iz El Pasa – Teksas, okupljena oko gitariste i vokala Grega Gonzalesa, uz neznatne korekcije postave, postoji još od 2008. godine. Svoj trenutni uspeh ponajviše duguju klipovima koje verni fanovi postavljaju na platformi YouTube. Inserti iz filmova Sofije Kopole, Dejvida Linča, Christophe Honorea predobro se uklapaju i upotpunjavaju s melanholičnim gitarskim talasima, tu i tamo neobaveznim bubnjevima i decentnim igrama basa i klavijatura.
Gregov glas ponekad zvuči? Pre kao gruba šala prirode, nego što bi mu dali atribut – androgen. Tek ako malo pažljivije čujete tekstove, možete da zaključite da je glavni lik pripadnik muškog roda i da mu hormoni više nego ispravno rade. Ipak, povremeno, čovek zažali što to nije glas neke vitke devojke dugih uvojaka ili dive ala Marlena Ditrih. Bilo bi još uverljivije.
U izjavama, prilično skromno, Greg kaže da mu je najveći kompliment kad neko zaspi uz njegovu muziku. Sve to često se odigrava u domenu isprepletenih snova, fantazija i kriptičnih opisa iskustva ljubavi koja se često završava pre nego što počne.
Recenzenti ovom drugom albumu zameraju seksizam, pritom grubo zanemarujući činjenicu da je ovde sveprisutni ironijski otklon preko potreban, dobro integrisan, a i da je kao takav prilično deficitaran u savremenom pop-žargonu.
Ono što krasi ovu relativno novu pojavu na nebu savremene muzike jeste da jednako dobro funkcioniše kao propratni saundtrek za šetnju praznim ulicama sa slušalicama po hladnom novembarskom vremenu, ali i kao autonomna aktivnost, kad ste stopostotno usredsređeni na slušanje bez dodatnih poslova. Po mogućnosti, u praznoj sobi, uz pogašena svetla.
Ono što je u tekstu Pure „kosa umotana u peškir“ koji polagano pada, samo je najava nečega, po prirodi prljavog u svetu bezgrešnih. Cry je plač onoga ko smatra da ničim nije zaslužio nešto što se smatralo uzvišenim. U neka dobra stara vremena, kad većina nas još nije ni bila rođena.
I da zaključimo sa Dont let me go. „Ne puštaj me da idem, ostani pored mene“, sve je to kao neko bolno dozivanje, sećanje; naravno da lik odavno nije tu i da je sve otišlo u nepovrat. Ostala je samo muzika miliona… klikova (na YouTube-u).
Ostavite odgovor