Ciganka i crkva


Išljiskana ona ikona ko zna čijim bljuzgama, virusima, bakterijama, mirisima luka i ko zna čega


Radica Milovanović, grešnica

Pre… četvrt veka (kako ovo zvuči mnogooo!), ne znam ni kad je prošlo, čistila ja u Domu zdravlja.

Razni narod se tuda muvao, što pacijenti, što razni šaneri, šverceri garderobe, čarapa, pacijenti iz Laze…

Naiđe jednom Ciganka, srednjih godina, da mi gleda u dlan i kaže sudbinu kletu.

Rekoh da nemam pare za to, jerbo čistim za platu od četiri boksa cigara. Neće pare, da joj skuvam kafu, pa će i u šolju da mi gleda.

Ajd.

Radoznala sam oduvek bila.

Ne sećam se tačno šta je pričala, ali se sećam da mi je rekla da sam se ogrešila o Svetu Petku. Da idem u crkvu, kupim joj buket sezonskog cveća, odem ispred ikone i zamolim je za oproštaj. I obavezno ostavim prilog kod ikone.

Ode ona, ode i meni to iz pameti. Ali posle nekog vremena poče da me čačka. Da idem da uradim to, da ne mislim o tome.

Zamolim ja brata da ide sa mnom. ’Oće.

Ciganka i crkvaVrtesmo se oko Kališa, nigde cveća.

– A, jebeš ga, aj’mo u crkvu.

Ide on siroma’ pored mene, a u tom periodu stvarno nisam bila čitava. Čuva me, nadgleda. Dođosmo do ikone Svete Petke. Stoji narod, čeka. Stojimo i mi. Svako nešto promrlja, poljubi ikonu, preksti se i ode.

Mene muka poče da ’vata. Išljiskana ona ikona ko zna čijim bljuzgama, virusima, bakterijama, mirisima luka i ko zna čega. Pa se mislim, kud ne ponesoh flašicu alkohola da ono operem, pa i da poljubim. Ovako, nema šanse.

Stigoh na red, uđoh i rekoh:

– Oprosti mi, ako sam ti nešto skrivila, al’ da te ljubim ne mogu!

Prekrstih se, i zbog blama od brata i onog sveta priđem blizu i poljubim vazduh.

Pare nikad nisam ostavljala, niti ću.

E, sad treba popiti svetu vodicu. Ima sto na sredini, neki čabar, bakrač, bure, ne znam šta je, i jedna čaša. Svi piju iz nje!

Pa kud to u usta da stavim! Ima da umrem istog trenutka!

Rekoh bratu:

– Polaz’ napolje, ako ne misliš da se ovde ispovraćam!

Gunđa on da nisam uradila sve do kraja kako mi je Ciganka rekla… I ne znam šta sve još. A kad sam mu rekla da nisam ni poljubila ikonu, tu je tek pošandrcao.

– Pa kako nikome ništa ne fali, samo će tebe bakterije da napadnu!

– Zabole me, ako će da mi oprosti nek oprosti, iako ne znam šta sam zgrešila, ako neće, nek gorim u paklu.

Bio je ljut, ali nije mogao ništa. Zna on da ja nisam nikad bila po peesu, kao on.

Išao je za mnom, i krstio se da sam luda.

Kasnije sam sretala Ciganku, muvala se oko Doma zdravlja i uvek mi je tražila pare na zajam. Nikad joj nisam dala, nisam ni imala.

Da li sam se ogrešila o Svetu Petku, ne znam, da li mi je oprošteno, isto ne znam. Da li je Ciganka tada kenjala, isto ne znam.

Znam da sam pokušala, i nisam uspela.

Jes’ da nisam cveće kupila, pare ostavila, ikonu poljubila, vodu pila, al’ bila sam tamo i zamolila za oprost. Valjda je dovoljno.

Ja verovanje nosim u sebi, a ne u ikonama i ljubljenju ušljiskanih slika, i davanju para po oltarima.

Nije mom bratu nikad bilo lako sa mnom, majkemi. Nije ni meni sa mnom, al’ boli me ćošak.

A ti, Sveta Petko, ako ’oćeš, praštaj, ako nećeš, ne mešam ti se u posao!

 

Podeli s drugima
  • 25
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    25
    Shares