cbgb

Evo crkve za molitvu pank dogmata: umivena i svedena filmska počast najvažnijem noćnom klubu u istoriji ove muzike, sa mitomanijom kao najjačim i najslabijim tačkama. Istovremeno

Marko Nikolić

Nadao sam se da će ovo biti dokumentarac. Ispostavilo se da ipak nije. Verovatno bi bilo bolje da jeste. No šta je tu je – CBGB nije loš film, na momente je i zabvan, samo pati od krupnih nedostataka. Skraćenica od Country Blue Grass Blues, klub na obodima Njujorka odmah po otvaranju, sredinom sedamdesetih, postao je stecište drugačijih i odbačenih, koje je gazda kluba, beskrajno simpatični i neodoljivo pogubljeni Hilly Kristal sve odreda prigrlio, između ostalog i zato što nije morao da plaća dodatne takse na puštanje zvanično objavljene autorske muzike.

Vrlo je teško dramatizovati igranu formu u kojoj je glavna uloga namenjena toponimu. Kurs je otprilike takav da na jedno „Nebo nad Berlinom“ (koje smo uzgred budi rečeno počeli da gledamo nas nekoliko, a s osmehom na licu završili samo nas dvoje; ostali su pobegli glavom bez obzira) dođe nekoliko CBGB-jeva, mada se filmadžije generalno retko upuštaju u ovakve eksperimente. No, pošto je upravo to sa Randallom Millerom bio slučaj, pokušalo se da se iz čitave situacije izvuče sto više, često korišćenjem stripovskih efekata. Grafički, ne tekstualno.

Priča je prepolovljena tako što osim Kristala uporedo pratimo i gibanja u masi prva dva punk novinara iz publikacije po kojoj je čitav žanr i dobio ime, dakako na njihovu štetu, tek da se dobije na širini. Ostatak dramaturgije je prepušten na milost i nemilost pojavljivanju budućih muzičkih zvezda korišćenjem mehanizma naknadne pameti po kome su oni bili zvezde i pre nego što su to zapravo i postali – apostrofirani su trenuci kada su prvi put zasvirali Television, pa Talking Heads, pa Ramones, Blondie, Police i Patti Smith koja okupljenima čita Bodlera i vrišti „Ućutite i slušajte, ovo je umetnost!“, a u publici su i neizostavni Iggy Pop i Lou Reed kao već dokazani šmekeri kontrakulture. Izuzetak od ovog megapopularnog kanona su zlosrećni Dead Boys, kojima je Kristal bio menadžer. Suicide su, naravno, izostali. Ni jedni ni drugi nikada nisu imali ugovor sa velikom izdavačkom kućom. Svi ostali a pomenuti – jesu.

Umesto ponovnog snimanja pesama, pribeglo se starim, proverenim matricama, uz neizostavnu Kristalovu ocenu „Ima tu nešto“ po curenju trake, što se kasnije i tržišno potvrdilo.  Sveukupno uzevši, CBGB približava jedan važan momenat u istoriji popularne muzike pritom ga kanonizujući i umivajući u još jednu „put do uspeha“ priču uz naglasak na segment „rukovanja novcem“ . Stoga je sasvim zamislivo njegovo prikazivanje na Hallmark kanalu subotom uveče uz gledanje u prijatnoj porodičnoj atmosferi. Već samo postojanje ovog i ovakvog filma samo za sebe govori šta pank danas predstavlja (gotovo ništa) i kako je u međuvremenu od saundtreka margine postao suštinski mejnstrim. Mnogo izazovniji bi bio zalogaj uhvatiti se u koštac sa radom ovog kluba tokom osamdesetih i devedesetih kada se u njemu odvijala njujorška hard core priča, teža za razvodnjavanje od ove koja nam je prezentovana.

Ipak, zahvaljujući dobrim glumcima – pre svih Allanu Rickmanu u ulozi Kristala i Estelle Harris kao njegove majke, poznate po sličnoj ulozi u sitcomu Svi vole Raymonda, gledanje CBGB ne može da se u potpunosti izjednači sa gubljenjem vremena, posebno ako ste vanredno zainteresovani za materiju koju obrađuje. No, za neko dublje bavljenje temom, koju i ona i mi svakako zaslužujemo, ostaje nam da se nadamo dokumentarcu.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •