dona teresa

Smeštene na početak prošlog veka, fantastične televizijske serije Downton Abbey i Gran Hotel slikovito dočaravaju društveno ustrojstvo Britanske imperije i kraljevine Španije, usput otkrivajući „kolektivno nesvesno“ koje ove dve evropske nacije poseduju o ovoj epohi sopstvenih povesti

Marko Nikolić

Još od početka prikazivanja u jesen 2010, Downton Abbey se tokom pet sezona (do kraja godine očekuje nas i završnica) ustoličio kao novi standard sjajne engleske TV produkcije, svojevremeno zaslužne i za Ja, Klaudije, najbolju seriju koju je potpisnik ovih redova do sada imao prilike da pogleda u svom životu. Za razliku od legendarnog klasičara Roberta Grejvsa, koji je inspiraciju za ovu seriju tražio po dostupnoj građi istorije Starog Rima, tvorac Downtona Džulijan Felous, ovenčan Oskarom za scenario za Altmanov film Gosford Park, je kao član aristokratske familije (osim što je lord u gornjem domu parlamenta, nosi i titulu barona) iz prve ruke znao s čime se hvata u koštac. Neposredna životna iskustvasigurno su mu pomogla da znalački iznijansira likove u i oko porodice Krouli, čija je hronika od potonuća Titanika do sredine dvadesetih ujedno i tema ove izvanredne serije.

Glava familije Robert Krouli, erl (grof) od Grantama, pravi je engleski tradicionalista, često sentimentalan, ali i pravdoljubiv plemić koji je život posvetio spasavanju poseda. Njegova žena Dora je Amerikanka koja je mirazom kupila titulu i tako spasla porodicu od finansijske propasti. Srećom, između njih dvoje se usput rodila i ljubav čiji su plodovi tri kćeri – Meri, Edit i Sibil, koje zbog važećeg zakona kao ženski potomci ne mogu da naslede imanje. Pošto su svi pre njega potonuli na dno Atlantika, prvi po liniji nasledstva je advokat Metju i njegova visprena majka Izobel koji ne pripadaju aristokratskom društvenom krugu čija je emanacija erlova majka, promućurna udovica Vajolet u izvođenju fenomenalne Megi Smit. („Šta je to vikend?“)

Veza gospodara sa poslugom su batler Čarli Karson i gospođa Hjuz, kućepaziteljka. U posluzi se ističu erlov lični sluga Bejts, njegova supruga Ana, služavka lejdi Meri, šofer i irski socijalista/revolucionar Tom, luckasta kuvarica gospođa Patmor, kao i muljatori u vidu sluge Beroua, koji bezuspešno pokušava da izađe na kraj sa svojim homoseksualnim sklonostima, i služavke O’Brajan, zajedljive i stroge žene.

 

downton

 

Plejada likova kojima Felous znalački žonglira pomaže pri hvatanju tadašnjeg duha vremena koje sve više dobija na ubrzanju s jedne i tradicionalno uređenog britanskog društva koje se ili opire ili oprezno postavlja prema navirućim promenama, s druge strane. Manirom prekaljenog znalca, on se obilato služi obrtanjem stereotipa koji prate klasne uloge te neretko pripadnike aristokratije prikazuje kao progresivnije od članova posluge koji ostaju verni „uhodanim“ metodama življenja. Disciplina je očekivano udarnička, ali u njoj nema prisile i maltretiranja podređenih već se između njih uspostavljaju naoko čudni, ali zapravo posve ljudski odnosi poverenja i prijateljstva. Vekovima netaknuta ratovima na svom tlu, Britanija je jedina evropska i svetska sila koja je sebi mogla da dozvoli luksuz postepenog razvitka običaja, čije je važenje jače i od zakona koji se nesmetano sprovodi, bez intervencija „sa viših mesta“.

Mirnodopski ambijent pogoduje razvoju diplomatije i taktičnosti u međuljudskim odnosima, te poštovanju ustaljenih obrazaca. Nadređeni vladaju podređenima blago ali odlučno, koristeći se i sitnim ustupcima kada osionost počne da šteti njihovom ugledu, kao što je to slučaj kada večita pobednica u takmičenju za najboljeg baštovana Vajolet shvati da joj neće pasti kruna sa glave ako ne pobeđuje svake godine. S druge strane, članovi posluge su srećni što su u prilici da služe plemićima, i u tome pre vide razlog za ponos i lični prestiž nego što sanjaju snove o slobodi, a fer odnos koji imaju od svojih poslodavaca samo im pojačava taj osećaj ispunjenosti. Ovaj prikaz skladnog društva koje se temelji na tradiciji dosta je ubedljiv i na jedan humanistički način predstavlja još jedan primer zbog čega su konzervativci širom sveta makar delimično i anglofili.

Iako za osobine engleskog nacionalnog karaktera vladaju uobičajeni stereotipi, Felous se poprilično trudio da skrene pažnju na skriveni kvalitet svog naroda – poštenje. Naravno, i u ovoj seriji se često svi prave Englezi, pošto to na kraju krajeva i jesu, ali u kritičnim situacijama i ne tako retkim trenucima ispovedanja govore otvoreno i bez straha od istine, koja na kraju uvek nekako ispliva na površinu i postane zamajac daljeg razvitka i opstanka ovog, vrlo ukorenjenog društva.

 

 

Pomalo je nepravedno svoditi sjajni Gran Hotel (originalno emitovan od 2011. do 2013, a ove godine i na državnoj srpskoj televiziji) na sintagmu „španski odgovor na Downton Abbey„, kao što to rade samodopadljiva britanska sredstva informisanja jer iako ima brojnih sličnosti, reč je o serijama potpuno različitih ambicija i žanrovskih usmerenja koja proističu i iz razlika između britanskog i španskog društva početkom prošlog veka. Dok Britanci, u naponu svoje imperijalne moći, uprkos gubitku Amerike, zidaju spomenik pokretnih slika sebi samima, Španci su u segmentu samokritike mnogo nemilosrdniji, iako je u odnosu na Downton, društvena komponenta u drugom planu ovog detektivskog trilera/drame. Ona pokriva i mnogo kraći vremenski interval od samo dve godine (1906-7), mada je ukupno 39 epizoda u tri sezone emitovanja golem gledalački zalogaj budući da nijedna nije kraća od 70 minuta (za američko tržište epizode su skraćivane na 45 minuta). Ali, vredi gotovo svaki sekund.

Porazom u ratu s Amerikancima 1898. i gubitkom Kube, Guama, Portorika i Filipina, Španija je u prethodni vek i formalno ušla kao nekadašnja kolonijalna sila a sređivanju prilika nije pomogao ni period burbonske restauracije pod kraljevima Alfonsom XII i XIII, kojim je samo usporen neumitni krah španske monarhije, restaurirane tek više od pola veka kasnije, nakon dve (vojne) diktature, klimavog pokušaja demokratije i prilično krvavog građanskog rata između. Stoga ne čudi da je u fokusu Gran Hotela porodica Alarkon, aristokratija bez titule, u čijem je vlasništvu idiličan luksuzni hotel na obali Atlantika u fiktivnom gradiću Kantaloa.

Glava porodice je donja Tereza, udovica bivšeg vlasnika Karlosa, žena bez pardona koja se za ostvarivanje svojih nauma služi gusto tkanom mrežom trovanja, intriga, spletki, ucena, zastrašivanja i korupcije, kao i potezanjem veza karakterističnim za ljude koji žive iznad zakona. Njenom čoveku od poverenja, Dijegu Murkiji, upravniku hotela, takođe nisu strane sve ove „sposobnosti“. Njena starija deca – hodajući nameštaj lokalne taverne sin Havijer, po zanimanju kukavica, ženskaroš i ispičutura, dopadljivi „malerozni srećnik“, i ćerka Sofija, čije su osobine u velikoj koliziji sa značenjem njenog imena, u braku sa don Alfredom, plemićem slabićem, za kog je udata zbog titule markiza, slika su i prilika mračne španske budućnosti. Prosek popravlja najmlađa ćerka Alisija, tek pristigla sa školovanja u Madridu, na koju je oko bacio psihopata Dijego, neiskvarena devojka koja se sprijateljuje a zatim i zaljubljuje u još jednu hotelsku pridošlicu Hulija Olmeda, bratom služavke Kristine koja je popila otkaz mesec dana ranije, pošto je optužena za krađu, i od tad joj se gubi svaki trag… Detektivsko-romantični par uskoro dobija pojačanje u vidu inspektora Ajale, koji stiže iz Madrida kako bi uhvatio ubicu sa zlatnim nožem.

 

 

gran hotel plakat

 

 

Da bi saznao šta se desilo sa njegovom sestrom, Hulio se zapošljava u hotelu kao kelner i postaje cimer i prijatelj sa Andresom, sinom donja Anhele, šefice posluge hotela. Andres je do ušiju zaljubljen u služavku Belen, prevrtljivicu koju njegova majka ne može očima da vidi, ali je zato Dijego rado noću prima u svoju postelju. Tretman posluge je očajan, kao prepisan iz Dikensovih romana, i u prvih nekoliko epizoda stiče se utisak da je Gran Hotel levičarski usmerena serija u kojoj odvratni, prevrtljivi i na sve spremni pripadnici gospodarske klase koračaju kroz život u ritmu neprestanih moralnih posrnuća, ali se kritička oštrica zatim zariva i u članove posluge među kojima mnogi sa svojim poslodavcima dele slične ljudske, hm, kvalitete. Do svog kraja, serija pomirljivo niveliše tradicionalne ideološke podele, dopadljivo se zalažući za ono humanističko u socijalizmu.

Kroz prometan i luksuzan hotel prolazi čitava galerija likova koje svako od članova gazdinske familije koristi u skladu sa svojim ciljevima i (kratkoročnim) potrebama. Zadrigle oficirčine, dame zanesene romantikom ljubavnih romana, secikese, avanturisti i raspopi prinose dodatne čaše meda i žuči u igrama moći hotelskih rezidenata koji kao čarape menjaju svoja savezništva i antagonizme. U brzom ritmu poduprtim neobičnom tehnikom „lutajućih kadrova“, našlo se tu mesta i za istorijske ličnosti kao što je čuveni opsenar Hudini, a posebna poslastica je pojavljivanje mlađane Agate Kristi koja u liku pomenutog Ajale dobija inspiraciju za svog čuvenog detektiva – Herkula Poaroa, čime autori na svoj način slave (nemerljiv) britanski doprinos osnovama detektivskog žanra.

Za razliku od romansiranosti i dozirane sladunjavosti Downtona, koja nikada ne sklizne u patetiku, Gran Hotel portretiše jedno napuklo društvo u previranju mnogo mračnijim bojama, sečenih vedrinom i (katkad pojednostavljenim) humorom. Uzburkanost južnjačkog mentaliteta lako dostiže tačku ključanja na toplini večitog sunca, a formalne regule po kojima društvo kao funkcioniše nominalno su gvozdenog tipa. U praksi, zakon je samo prepreka koju je nužno zaobići kad god se za to ukaže potreba, a što se dublje ide nailazi se na sve stravičnije kosture iz prošlosti. Proces čišćenja je nužan na putu ka slobodi, vladavini ljubavi i društvenog napretka.

Gde je Srbija u svemu ovome? Pa, gotovo nigde. Nikada nije bila kolonijalna sila, niti je uspela da u kratkim periodima mira utemelji čvršće društveno uređenje koje bi pogodovalo dugotrajnom procesu kristalizacije elite, čije je smenjivanje istorijski bilo prečesto da bi ostavilo neki dublji trag. Osim toga, građanski rat i njen plod u vidu ideološke zbrke u kojoj je nominalno progresivno gotovo pola veka sazrevalo u reakcionarno, a od početka bilo kruto i autoritarno, sigurno ne pogoduje uravnoteženijim pogledima na relativno blisku prošlost koji su neophodni za zahvate ovog tipa. No, uvek se može učiti iz tuđih iskustava. A ako još uvek postoji neko ko sumnja u saznajnu vrednost TV serija, ima pred sobom ova dva predloga za gledanje koja će mu s lakoćom promeniti mišljenje.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •