Big-Ups-Eighteen-Hours-Of-Static

Tajna istorija rocka, zanimljivo štivo s potpisom američkog kritičara Ronija Sariga iz 1998. godine, posvećeno je muzičarima čiji je uticaj u prethodnom veku na druge muzičare bio nemerljivo veći u odnosu na njihovu tržišnu prođu. Poslednji bend o koji je Sarig uvrstio u svoju antologiju bio je, s razlogom, mitski Slint. Bruklinska grupa Big Ups, sudeći po svom ovogodišnjem debi albumu, kao da je ispala iz korica ove knjige, i s njenog kraja išla ka početku, zaustavljajući se na žanrovskoj jedinici „hardcore punk“

Big Ups su post hardcore band (baš kao i Slint), a počeo je pre neku godinu kao zajebantska priča posvećena pivu i žurkama, da bi se vremenom izrodio u nešto mnogo svrsishodnije i zrelije, bez žrtvovanja emocije. I slično svojim kanonizovanim kolegama, umeju da manipulišu tišinom i umetanjem recitovanja u ritmički nabijenim pasažima kojima se pojačava tenzija, čime se u glavi slušaoca stvara poseban, nadrealni ugođaj. No to nije sve u ponudi – shodno svom žanrovskom opredeljenju, Big Ups su urgentni, momentalni, ponekad frenetični (na tragu Swing Kids) i shodno izvornim postulatima hardcorea – iskreni i pasionirani (At The Drive In, Fugazi). No, ono što ovaj bend svrstava u posve posebnu klasu, daleko od stilski klišeiziranog čopora je svežina njihove muzičke ponude. Duboko ukorenjeni u smiraj XX veka, Big Ups su uhvaćeni u reciklaži „zlatnog doba“ „pop“ (tačnije underground) muzike ali za razliku od revivalističkih prevara s početka milenijuma tipa Hives ili The Strokes, pojave dance punka i novog novog talasa, ovde se ostavština koristi kako bi se opisalo ovde i sad, bez poze i nostalgičarskog trijumfalizma, jer da se ne lažemo – ispod zemlje, vremena su uvek bila sranje, otprilike kao ono kad pokojni Boris Petkov grobljanskim glasom u Vidimo se u čitulji objašnjava kakav je, u pauzama otvaranja 150 flaša Dom Perinjona, svakodnevni život kriminalaca.

Uzmimo za primer treću pesmu Justice – i njen poluhisteričan refren (Everybody says it’s getting better all the time/but it’s bad – still bad!), kojim se poprilično efektno a opet tako jednostavno sažima nepristajanje na olako prihvatanje zvanične verzije po kojoj živimo u najboljem od svih mogućih svetova. Dirljivo finale ove pesme podseća na Heretic’s Hymn poslednju pesmu u opusu baltimorskih Double Dagger – za koju pevač Joe Galarraga tvrdi da su imali formativan uticaj na ovaj sastav, baš kao i čitava baltimorska scena sredine dvehiljaditih, čiju je poruku zajedništva prenosio još jedan sada nepostojeći bend – Ponytail.

Pomenuti Galarraga pokazuje zavidan nivo poetske okretnosti u bavljenju različitim temama – od (post)tinejdžerske neprilagođenosti u svetu u kome živimo kao lajtmotiva ovog (formativnog) rukavca čitavog muzičkog undergrounda i namirivanja ispovednih potreba (kao što je to slučaj sa uvodnim Body Parts i Goes Black) do efektnih socio-političkih uvida sa jasnom individualističkom crtom (Disposer, TMI), čime se izbegava zamka ideologičnosti, koju je američki hard core u globalu više-manje uspešno prevazilazio. Sonično raznovrstan, snaga 18 Hours of Static (fraza pozajmljena iz filma Kontakt – onaj u kome Džodi Foster snagom uma i uverenja iskamči druženje s vanzemaljcima) krije se i u činjenici da njegov intenzitet i kvalitet pesama ne opada čitavim tokom albuma. Osokoljen dobrim prijemom kod kritike i publike, bend intenzivno svira po turnejama s obe strane Atlantika, neretko besplatno, neretko dva puta dnevno.

Imajući sve rečeno u vidu, nešto malo manje od pola sata vrhunske zabave je zagarantovano, pod uslovom da vas zabavlja nešto više od same zabave. Izdavački debi etikete Dead Labour jedno je od upečatljivijih izdanja (ne samo ove) godine, i kroz koju deceniju smeši mu se mesto u nekoj budućoj antologiji sarigovskog tipa. A do tada, što bi rekli Germs (čija je originalna bubnjarka bila Belinda „Heaven is a Place on Earth“ Carlisle): What We Do Is Secret.

(M. N.)

Podeli s drugima