Beguni – Olga Tokarčuk (Paideia)
Na pitanje zašto su Beguni naišli na pozitivan odjek i kod kritike i kod publike, verovatno može da se odgovori jednostavno: Olga Tokarčuk nije dosadna, piše o temama koje su zanimljive, često nedostupan teren čini pristupačnim
Beguni su bili ruska pravoslavna sekta iz osamnaestog veka, sastavljena od nomada i anarhista, oformljena sa ciljem da se kroz bezdomnost i putovanja ostavi sav posed i krene u pokret. „Protiv svega što ima čvrsto mesto na ovom svetu, svake države, svake crkve i svake vlade, svega što u ovom paklu svoju formu ima; sve je to podređeno antihristu.“
Beguni su i naslov romana poljske autorke Olge Tokarčuk, dobitnice Nobelove nagrade za književnost za 2018. godinu. Originalno objavljeno, delo iz 2007, polako, ali sigurno, krčilo je svoj put do međunarodne publike, da bi 2018. osvojilo i prestižni Man Booker za engleski prevod.
Forma romana je fluidna, kratke crtice, pričice i priče u nastavcima, smenjuju se i isprepleću, tako da je vrlo moguće da nećete baš sve moći da pratite s istom pažnjom i istim intenzitetom. Smenjuju se glavni likovi i kontinenti, sve je, kao i kod prastarih Beguna, u pokretu. Samo, ovo su neki novi Beguni, junaci koji često nisu svesni svojih uloga i radnje u koju su uvučeni. Savremeni Beguni u begu od materijalne stvarnosti, geografski menjaju svoje odredište, ali uvek su tu, blizu čitalaca.
Autorka povremeno opisuje svoj spisateljski postupak, upućuje se na internet i vikipediju i jasno je da duboko povezana događanja mogu da se prate iz više subjektivnih prizmi i perspektiva. Te veze, nekad očigledne, kao recimo u delu koji se bavi turistom koji je izgubio svoju suprugu i dete na letovanju na ostrvu Vis, pa posle nekoliko dana, bez ikakvog objašnjenja pronašao svoju porodicu, podseća na rane misteriozne filmske radove režisera Pitera Vira. Nekad, jedina veze koju možemo da pretpostavimo je sama Olga i neki delovi, verovatno preuzeti iz lične biogradije Svet u tvojoj glavi.
Jedno od najvažnijih putovanja dešava se na mikroplanu – anatomija, put u središte čoveka. Pored priče o preparatoru ljudskih leševa, nailazimo na raznim mestima i na razne detalje o ljudskom telu, njegovom tkivu; tu je i epizoda o prenošenju srca Frederika Šopena u rodnu Poljsku. A iz podatka da je najjači ljudski mišić jezik, izrasta čitav jedan krak romana. A krakova koji čine organizam ove knjige zaista je mnogo.
Iz intervjua, poznato je da Olgi nisu poznata dela Deleza i drugih postmodernista, tako da je njena razgranata poetika zaista posebna i originalna. Verovatno da deo inspiracije crpi i iz svoje profesije psihologa. Zanima je pre svega čovek i njegova sudbina koja neretko prevazilazi sve što je izmišljeno i zapisano.
Na pitanje zašto je naišla na pozitivan odjek i kod kritike i kod publike, verovatno može da se odgovori jednostavno: nije dosadna, piše o temama koje su zanimljive, često nedostupan teren čini pristupačnim.
Ovaj literarni „zabavnik“ pruža jedinstveno zadovoljstvo i biće još godinama predmet diskusija kako u stručnim tako i u privatnim krugovima. Svedočanstvo dokle i koliko daleko, jedna slovenska duša u svom punom kapacitetu i svoj metafizici može da dopre.
Ostavite odgovor