Azuro / Kroz 100 pesama kroz Italiju – Erik Pfajl (KiWi)


U Azuro / Kroz 100 pesama kroz Italiju mnogo je detalja izdvojenih iz knjiga, časopisa, ličnih intervjua i s interneta. Neke zvezde živele su u bogatstvu i raskoši, druge završile u bedi i zaboravu


Darko Doni

Italijani su poznati kao ljudi koji vole život, uživaju, povezani su, veliki su, agresivni, romantični ljubavnici, ali još veći prevaranti. Volim što nisam Italijan. Neukusnu šalu na stranu, vredi upoznati i njihovu stranu jedne veoma gorke ali lepe priče.

Mnogi od nas stali su sa Sabrinom, Ramacotijem, Cukerom, Paolom Konteom, Adrijanom Ćelentanom, Anom Oksom i festivalom u San Remu. Nije za potcenjivanje ni Đana Nanini, ali Italo Disco, Eurotrash i Italians do it better, otkrivaju se stalno, ponovo i iz početka. Daleko od toga da je u pitanju nešto glupo i prizemno, jednostavno – zabava za ova, kao i uvek, tmurna i neizvesna vremena.

Erik, ustaljeno je ime na nemačkoj novinarskoj sceni i važi za nekoga ko se dobro snalazi i poznaje s prilikama oko industrije i aktuelnih muzičkih kretanja.

Italijani još od vremena Morikonea i Nina Rote, pa i mnogo pre njih, skloni su asocijativnom i lepršavom zvuku. Muzikalni su i jezik je pun višeznačnosti. Znaju istovremeno da budu konkretni, ali i vrlo indirektni, što poznajem još iz svoje mladosti kad je znak hrabrosti bio ispričati što masniji vic o Titu i partiji. A da roditelji zbog toga pate, niko nije bio svestan. Deca i špageti-vesterni.

Priča počinje s Aidom Rino Gaetana, pesmi o baki, mami, prijateljici, ćerki, ukratko svim ženama. I o siromaštvu, nadničarenju, katolicima i komunistima. Melodija je Marlijeva No woman no cry.

Prelepa je i storija o Luciju Daliju i fazama kroz koje je prolazio u životu. Komunista i katolik, vagabund i intelektualac. Publika ga je gađala i paradajzom i buketima cveća. Homoseksualac. Drugim rečima, žene mu nisu bile dozvoljene.

Mnogo je detalja koji su izdvojeni iz mnoštva knjiga, časopisa, ličnih intervjua i s interneta. Neke zvezde živele su u bogatstvu i raskoši, druge završile u bedi i zaboravu. Kad bih dublje razmislio, a glupo je razmišljati o popu kroz nacije, ipak neke stvari kod svakoga odskaču. Teško je na jugu slušati nju vejv i Prefab Sprout. Kad sunce upeče i znoj krene, nema se puno snage ni vremena za razmišljanje o tome da li ima ili nema smisla? Probaj.

Italijani mnoge stvari čuvaju za sebe, ali i dele. Teško je tu njihovu „komediju” shvatiti, skoro nemoguće. Okruženi su bogatstvom renesanse i visokim katedralama, a većina nema ništa.

Nepouzdani su u poslednje vreme i zatvoreni, ali dali su nam film, Da Vinčija i muziku koja se nekad sluša kao muzika nad muzikama. A znaju da će i tome jednom doći kraj.

Podeli s drugima