amin

Novi roman Amina Malufa predstavlja priču o prijateljima koje je spajala duhovnost i generacijski senzibilitet, a razdvajao prostor opterećen istorijom sa kojeg su potekli

Đorđe Kalijadis

Amin Maluf je rođen 1949.godine u Libanu, a od 1976. živi i radi u Francuskoj. Bavio se novinarstvom do 1985.godine izveštavajući iz šezdesetak zemalja sveta. Dobitnik je Gonkurove nagrade, kao i brojnih drugih nagrada za književnost, a od 2011.godine stalni je član Francuske akademije. Rođen je u hrišćanskoj porodici, govori arapski i francuski, piše na francuskom, a celokupno svoje delo posvetio je približavanju ove dve civilizacije.

Novi roman Amina Malufa predstavlja priču o prijateljima koje je spajala duhovnost i generacijski senzibilitet, a razdvajao prostor opterećen istorijom sa kojeg su potekli. Nemirni Levant, po mnogo čemu podseća na nemirni Balkan, ali ipak za razliku od Balkana, nemir je kod njih dijagnostikovan kao hronično stanje. Ujedno to je i priča o krizi i bespuću savremene civilizacije, koja bespovratno srlja ka jednoj novoj klanici.

Glavni junak Adam, pišćev alter-ego, posle mnogo godina provedenih u Evropi vraća se u rodni Bejrut. Povod za posetu je poziv Murada, prijatelja iz mladosti, koji je na samrtničkoj postelji, a sa kojim se svojevremeno razišao. Murad je ostao u zemlji i prihvatio pravila takozvanih “zanimljivih vremena“ iz one drevne kletve, dok je Adam otišao u Pariz, gde je izgradio karijeru univerzitetskog profesora i uglednog istoričara, živeći prema vrednosnom sistemu izgrađenom u mladalačkim danima. Sudbina je dalje htela da stvari krenu nekim drugim tokom, ali to je bio povod da se jedna stara družina iz studentskih dana okupi posle toliko godina, izvrši rekonstrukciju svih događaja i proba da podvuče crtu i sagleda životni bilans svakog ponaosob. Ta družina je nekada, u doba mira i prosperiteta Libana, odrastala na kulturnim vrednostima Zapadne civilizacije iz šezdesetih godina, francuskom egzistencijalizmu, čegevarijanskom levičarenju, a onda je došao rat i nastupile su podele. Susret koji je Adam rešio da organizuje, posle toliko godina, trebalo je da spoji hrišćanina – skeptika, izgnanog Jevrejina, bogatog sekularnog Muslimana, liberalnog homoseksualca, radikalnog islamistu, katoličkog monaha, kao i nekoliko njih koji se nisu mnogo promenili.

Roman je napisan rukom veštog savremenog romansijera orijentalne estetske provenijencije, koji iza sebe ima zavidan književni opus (lično izdvajam „Samarkand“ kao jedan od najboljih romana novije književnosti). Delovi koji su prožeti esejističkim promišljanjima, besprekorni su, u filozofskom pogledu duboki i veoma zanimljivi. Takva promišljanja ovom delu daju notu ozbiljnosti. Međutim, postoje određeni delovi koji predstavljaju slabost ovog romana, a to je prenaglašenost uobičajenih, ili prostije rečeno, jednostavnih dijaloga. Očigledno je Maluf pisac koji se ne snalazi najbolje sa dijalozima u kojima bi trebalo da dočara prazan hod jednog razgovora. Stranice u kojima Adam i Lepa Semi, razmenjuju nežnosti ili razgovaraju uz jutarnju kafu, ravne su nekim scenama iz naivnih filmova ili TV sapunica. Ipak, takvim manjkavostima, ako hoćete, možete progledati kroz prste, jer ćete sa druge strane, dobiti jednu priču koja će vam pomoći da bolje razumete taj daleki svet, koji se devedesetih događao i u našim dvorištima (mislim na bivšu Jugoslaviju).

Dodao bih za kraj da sam sve što nedostaje ovoj knjizi, pre toga pronašao kod Amosa Oza u romanu Priča o ljubavi i tami. Nezgodno je kada se posle jednog genijalnog dela uhvatite za roman koji ne može da dobaci do istih visina. Da sam ga pročitao ranije, verovatno bi gledište bilo drugačije.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •