71

„’71“ je filmski debi Yanna Demangea koji je do sada uglavnom radio na televiziji (između ostalog i na fenomenalnoj mini-seriji Dead Set). Film se bavi dolaskom Engleza u Belfast u narečenoj godini i početkom sukoba koji… zapravo nikada nije ni prestao

Slobodan Vujanović

Jack O’ Connell igra vojnika Garyja, koji nakon traljavo izvedene akcije pretresanja katoličkog dela Belfasta koje je na liniji razgraničenja zaraćenih strana, ostaje „zarobljen“ u neprijateljskom delu i praktično provodi noć u pokušaju da se odatle vrati u svoju četu. Demangeu nije bilo dovoljno da ovaj proces uzdigne na nivo metafore o „engleskoj zarobljenosti“ u sukob rojalista i republikanaca, već priču dodatno dopinguje detaljima o infiltriranosti britanskih tajnih službi na obe strane odnosno ubacuje nemili događaj koji će Garyja slučajno učiniti još nemilijim svedokom.

U filmovima koji pretenduju da ikome drže stranu, zapravo je najteže postići uverljivost i živopisnost argumenata koji idu u prilog obema stranama, a u isto vreme reći nešto zanimljivo. Demangeova odluka da svoje viđenje situacije „sprovede“ kroz vizuru napuštenog britanskog vojnika, koji se bori za svoj život, a kome sve upletene strane rade o glavi, predstavlja lukavo odabranu poziciju sa koje se, čini mi se, stvari najjasnije vide.

Sukob između rojalista i republikanaca lako je zapaljiv kao i bilo koji drugi na planeti Zemlji gde dve ili više religija pretenduju na isti teren, a Britanci su beskrupolozno, asistirajući obema stranama, dali sve od sebe da ga drže pod svojom supervizijom, kad već ne mogu u svoju korist. Iako su svi upleteni u priču moralno flekavi, Demange ne zaboravlja da je tom crnilu potrebno i malo belog da bi i jedno i drugo bilo verovatno, lepo i filmično. Otuda je Gary, iako Britanac, zapravo žrtva, a nevini Irci kontinuirano stradaju od početka filma.

Iako smo najviše vremena proveli sa Garyjem, Demange nas nije dovoljno upoznao sa njim i učinio da tokom filma strahujemo za njega, i to je najveća mana ’71. Jedna noć možda je bila dovoljna da se realizuje metafora o sukobu, ali ne i da junak dobije na gabaritu, kao i da sve ono što se desi u toku jedne noći ima epskiju i emocionalniju potkovanost. Gary, iako pozicioniran kao pion, tu poziciju više ostvaruje nepažnjom koja mu je ukazana, nego specifičnim detaljima koja bi tu minornu poziciju pretvorila u najvažniju figuru u igri.

Na kraju filma (spojler!) Gary pokupi svog brata iz doma i njih dvojica autobusom odlaze (beže) u nepoznato. Gary zna da mu je život ugrožen zbog onoga što zna i što je prećutao, ali u isto vreme njegov gest stoji kao drugarska sugestija svim onima koji bi gurali prste u irski lonac. Kako nisam naročito upućen u trenutno stanje stvari na irsko-irsko-engleskom terenu ne mogu da prozborim mnogo na temu aktuelnosti ovog „samoposipajućeg“ pristupa.

Odličan osećaj za saspens, hladno i sirovo rukovanje scenama nasilja i stradanja i miris dobrog kostimiranog trilera ostaju najjači aduti Demangeove režije i ovog filma. Ako su vam se dopadali Carlos, Mesrine, Baader Meinhoff Complex i slični, mislim da će vam i ‘71 biti intrigantno bavljenje svežom evropskom istorijom.

SELEKTAH: 6plus/ 10

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •