5 američkih književnika koji su se izolovali od društva


Dok jedni vape za kakvom god popularnošću pokušavajući da je dosegnu na bilo koji način, drugi se izoluju, beže od slave koju su i te kako zaslužili


Deluje skoro neverovatno, bar iz ugla trenutnih društvenih tendencija, ali ovi američki književnici ne žele da daju intervjue, ne pojavljuju se na malim ekranima, ne izlaze u javnost, žive daleko od velikih gradova, čak su neki od njih bukvalno pobegli od društva kao da se kriju.

Tomas Pinčon. U maju je napunio 81 godinu, a od sredine šezdesetih, više od četiri decenije, ne zna se gde živi. Jedino da je živ, i ništa više.

Tomas Pinčon

O njemu je 2002. godine snimljen dokumentarni film. Autori su želeli da svet podsete na ovog misterioznog autora, a ispostavilo se da je i dalje vrlo popularan. Njegovi romani V. (1963) i Objava broja 49 (1966) maltene su kultni. Objavio je još četiri romana (1973, 1990, 1997. i 2006), ali se nigde nije pojavljivao. U dve epizode Simpsonovih iz 2004. mogao je da se čuje njegov glas. Niko, osim najbližih, ne zna ni kako Pinčon sada izgleda. Ima nešto njegovih fotografija iz pedesetih i šezdesetih, i to je sve.

U delima Tomasa Pinčona teme se neretko tiču droge, ali i nauke i matematike. Sve mu je to blisko jer je prvo studirao fiziku, pa otišao u mornaricu na dve godine, i posle toga se prebacio na engleski jezik i književnost. Svi koji pišu o Pinčonovom studiranju ponavljaju da je izvesno vreme slušao i predavanja Nabokova, ali kad su ovoga pitali da li je imao studenta po imenu Tomas Pinčon, rekao je da ga ne poznaje.

Od 1960. do 1962. radio je u kompaniji Boing na sređivanju tehničke dokumentacije. U to vreme je pisao svoj prvi roman V. za koji je dobio Foknerovu nagradu za najbolji literarni debi.

Džerom Dejvid Selindžer. Lovac u žitu (u starijim prevodima Lovac u raži) roman je o 17-godišnjem Holdenu Kolfildu, koji je Selindžer pisao 1941-1951, punih deset godina. To mu je najpoznatije delo, a nije ni pisao mnogo. Podatak da se i dan-danas u svetu dnevno odštampa oko 250.000 Lovca u žitu zaista je fascinantan. Knjiga je bila zabranjena u nekoliko zemalja i nekoliko država SAD zbog „depresije i neprimerenog rečnika”, ali je sada u mnogim američkim školama obavezna lektira.

Selindžer

Begbede je objavio roman u stilu „šta bi bilo kad bi bilo” o ljubavi između Selindžera i Une O’Nil, potonje Čaplinove žene. Selindžeru je Una bila prva ljubav.

Rođen je 1919, umro 2010. Njegova porodica je bila imućna, išao je i u privatnu školu, međutim, toliko je bio loš đak da su ga zamolili da se ispiše, bez obzira na sav očev novac i uticaj. U učeničkom portfoliju je stajalo „sposobnosti – izuzetne; marljivost – nije mu poznato šta ta reč znači”. Pokušao je i da studira, ali nije imao uspeha, nije imao predstavu ni šta bi mogao da radi, i to je bio razlog što je otac prekinuo svaki kontakt s njim.

Navodno je izjavio, u vreme najveće popularnosti: „Muka mi je od nedostatka hrabrosti da u potpunosti budem niko.”

Ženio se tri puta. Posle kraha drugog braka sasvim se povukao iz sveta. Kako mu je rasla popularnost, sve se više osamljivao. Od 1965. do smrti 2010. nije ništa objavio i dao je samo jedan intervju 1980. Poslednjih godina života uopšte nije izlazio iz kuće.

 

Ubiti pticu rugalicu (1962)
Ubiti pticu rugalicu (1962)

Harper Li. U istom gradu je rođena 1926. i umrla 2016. godine. I ne samo u istom gradu već i u istoj kući. Iako je napisala tek dve knjige, izašle u razmaku od pola veka, smatra se najznačajnijom književnicom SAD. Njen roman Ubiti pticu rugalicu proglašen je za najznačajnije delo američke književnosti 20. veka. Dobio je i Pulicerovu nagradu 1961.

Iako je bila vrlo bogata, Harper Li je bila vrlo skromna. U kući u kojoj je živela sa sestrom Alis nije bilo klima-uređaja, kompjutera… Anonimno je pomagala metodističku crkvu u koju je išla, kao i razne humanitarne organizacije ogromnim svotama novca. Doduše, kupila je stan u Njujorku, u koji je odlazila kako bi posećivala Metropoliten muzej. Plašila se aviona, putovala je železnicom. Automobil nije imala.

Harper Li

Svaki dan je pisala, u stvari kucala na pisaćoj mašini, između šest i 12 sati. Dešavalo se da od višestanog pisanja ostane tek po jedna stranica.

U detinjstvu se intenzivno družila s Trumanom Kapoteom, čije su tetke stanovale u Harperinom komšiluku. Dil iz Ubiti pticu rugalicu pravljen je po Kapotiju. Pomagala mu je, neki kažu da je iznela najveći deo posla, u pisanju njegovog romana Hladnokrvno, ali on nikad nije priznao njene zasluge.

Druga knjiga – Idi i postavi stražara – objavljena je malo pre njene smrti. Rukopis je navodno nađen u kući, navodno je Harper ovu knjigu pisala pre Ubiti pticu rugalicu, navodno je 2015. dala dozvolu da se objavi… Jedino što nije navodno, to je da je Harper Li od 2007, posle šloga, ostala slepa, gluva i nepokretna, i da je drugi roman u stvari prva verzija Ubiti pticu rugalicu koju niko nije želeo da objavi.

Ubiti pticu rugalicu (1962)
Ubiti pticu rugalicu (1962)

Ubiti pticu rugalicu objavljen je 1960, i već 1962. godine snimljen je istoimeni film. I knjiga i film imali su neverovatan uspeh, na njeno veliko iznenađenje. Tada je prestala da daje intervjue i povukla se iz javnog života.

Kad su je primali u Počasnu akademiju Alabame, trebalo je da kaže neku reč, kao i ostali primljeni. Odbila je: „Bolje je ćutati nego biti glup.”

Kormak Makarti. Rođen je 1933. u porodici oca advokata kao treće od šestoro dece. Sa 20 godina pozvan je u vojsku koju je služio četiri godine, od toga dve na Aljasci. Posle demobilisanja posvetio se književnosti s promenljivim uspehom. Ipak, uvek je uspevao da dobije neku stipendiju kako bi mogao na miru da piše. Posle putovanja po Evropi 1967. se vraća u Ameriku, kupuje stari ambar u Tenesiju i sopstvenim rukama od njega pravi dom.

Kormak Makarti

Po okončanju drugog braka 1976, seli se u Meksiko gde je živeo maltene do kraja 20. veka. Tamo je mogao na miru da piše, jeftinije živi i ne sreće se s „poznatima”. Ženi se po treći put i vraća u SAD, ovaj put nedaleko od Santa Fea, ali nema nameru da menja navike.

Iako ne daje intervjue, ipak je imao dva. Prvi s Oprom Vinfri 2007, kad je preporučila njegov roman Put (Pulicerova nagradu) za svoj Književni klub. To mu je bilo prvo i jedino pojavljivanje na televiziji. U razgovoru se dotakao raznih tema. Izjavio je i da ne poznaje nijednog pisca, da više voli društvo pametnih ljudi kao što su profesionalni pokeraši na primer, ili da se druži s pravim naučnicima. Otkrio je i da voli jednostavne rečenice, nikad ne koristi znakove interpunkcije kao što su tačka-zarez ili navodnici. Kaže da mu „nije jasno zašto bi se stranice komplikovale tim malim značkicama”.

Drugi intervju bio je za Volstrit žurnal 2009, mada je tada bio u društvu reditelja filma Put, tako da razgovor nije vođen samo s njim. Po Kormakovim delima već je bilo snimljeno nekoliko filmova, među njima i Nema zemlje za starce koji je osvojio četiri Oskara. Pitali su ga da li ima nekakav nadzor nad scenarijima filmova koji se snimaju po njegovim romanima. Izjavio je da „proda, ode kući, u krevet, i ne petlja se u posao nekog drugog”.

Put (2009)
Put (2009)

U vreme intervjua snimao se film Put po Kormakovom istoimenom romanu gde je njegov tada 11-godišnji sin Džon koautor: „Samo sam prenosio razgovore koje sam vodio s njim.” Potpisao je 250 knjiga Put i ostavio ih svom koautoru da radi s njima šta god hoće kad napuni 18 godina. Van tih 250 nije potpisao nijedan drugi primerak.

Interesantno je da njegove knjige nisu „debele“, smatra da knjige više ne bi trebalo da budu takve, jer ih ljudi neće čitati. Međutim, svaka dobra knjiga treba da se bavi pitanjima života i smrti. Ako ih nema, za njega to nije književnost.

Vilijam Barouz. Po mnogo čemu kontroverzan, Barouz je prvi rekao: „Ja ratujem sam.“

Vilijam Barouz

Rođen je u porodici visoke srednje klase 1914. Imao je dadilju koja mu je govorila o blagodetima opijuma, a dadiljin dečko ga je seksualno zlostavljao u uzrastu od četiri godine. Dobio je dobro obrazovanje, ali ipak dugo nije uspeo da diplomira, i to na nekoliko različitih univerziteta. Oprobao se u raznim poslovima, čak i kao privatni detektiv i deratizator, ali su ga uglavnom izdržavali roditelji.

Spoznao je da je homoseksualac, eksperimentisao je s drogama, bavio se i kriminalom (prodavao heroin da bi mogao da nabavi morfijum). Sa 23 godine fiktivno se ženi Jevrejkom kako bi joj pomogao da se domogne Amerike. Razveli su se posle rata. Međutim, oženio se i drugi put, ovaj put nije bilo formalno, dobio je i sina. Džoan Volmer bila je jedina žena s kojom je bio blizak. Kako su oboje mnogo pili i drogirali se, došlo je do tragedije. Barouz je ubio Džoan, ali je oslobođen. Bilo je to ubistvo iz nehata, kad su neuspelo izveli Viljema Tela. Navodno je Džoan insistirala da Barouz puca.

Vilijam Barouz

Barouz nije imao nikakve literarne ambicije dok ga Ginzberg nije nagovorio da opiše svoja narkomanska iskustva. Radio je to prilično sirovo, pa i surovo, potpuno ogolivši život zavisnika. Ni homoseksualnost nije štedeo, mada je i sam bio homoseksualac. Između ostalog, napisao je: „Prostorija puna pešovana me užasava.” Bio je pravi mizantrop.

Tri godine je živeo u Maroku, da bude što dalje od SAD.

Najpoznatije delo mu je Goli ručak (1958), u SAD objavljeno tek 1966, čemu je prethodila serija suđenja zbog opscenosti. U to vreme apstinira, da bi se kasnije ipak vratio heroinu.

Njegov osobit način pripovedanja, teme o kojima se niko nije usuđivao do tada da piše, stav „takav sam kakav se, ne izvinjavam se nikome”, iskrenost do srži… uticali su na mnoge pisce i muzičare. Iako svojom voljom izopšten iz društva, u neku ruku je bio njegova perjanica.

Podeli s drugima
  • 3
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    4
    Shares