Hrišćanstvo i film (razgovor s Vladimirom Kolarićem)


Ne smemo se stalno izgovarati na spoljne okolnosti i na ovakvu ili onakvu državnu vlast. Malo više lične odgovornosti i sposobnosti za (samo)organizaciju i  solidarnost ne bi bile na odmet


Đorđe Kalijadis

Ljudi vole da pakuju druge ljude i smeštaju ih u konstruisane šablone javnog diskursa. Mnogi intelektualci danas igraju tu dosadnu i jalovu igru. Međutim, postoje ljudi koji ne pristaju na takvu podelu uloga i teško ih je smestiti u neku od fioka. To su ljudi koji misle svojom glavom i koji su svesni slojevitosti i kompleksnosti sveta koji promišljaju. Ljudi koji ne odbacuju religiju, tradiciju i baštinu, već je spajaju s modernim duhom u cilju traganja za vanvremenskim vrednostima, istinom, lepotom i slobodom. Jedan od njih je teoretičar umetnosti i kulture, pisac i dramaturg Vladimir Kolarić.

Vladimire, ja sam se s tvojim pisanjem prvi put susreo 2000. godine, kada je izašao nulti broj „Pajkićevog Antipirata – filmskog gusarskog biltena“, u kome sam pročitao tvoju kritiku filma Gladijator Ridlija Skota. Cela ta priča oko Antipirata je bila veoma dobra i izbacila je jednu zanimljivu generaciju novih ljudi koji su promišljali film. Pored tebe, tu su pisali Aleksandar Radivojević, Nedeljko Kovačić, Ana Lasić, Nenad Bekvalac, Dimitrije Vojnov. Mnogi od vas se i dalje na neki način bave filmom i pop kulturom. Kako tebi danas izgleda sećanje na priču o Antipiratu?

Divna priča. Većinu toga je organizovao Aca Radivojević, a jedan od najtežih zadataka je bio da se Pajkić (ali i Isidora) više uključe u priču, u smislu da i sami pišu tekstove. Pajkić sam sebe određuje kao lenjog čoveka. Ja ne mislim da je tako, ali svakako je sjajan inspirator za druge. I naravno, bilo bi dobro da je napisao više knjiga, jer po tome vas pamte. Ali dobro… Antipirat smo radili bez para, u vreme pre onoga što je internet danas, slobodno možemo reći, i bez interneta. Ali danas je nešto kao Antipirat izgleda nemoguće. Sve zavisi od ljudi. To smo radili na prelazu devedestih u dvehiljadite, jedno surovo, ali na svoj način slobodno vreme, gde ste mogli sve, nije postojala dominantna ideologija i te vrste pritisaka. Možda jednostavno nije bila tolika sramota biti siromašan i raditi „sa ništa“ i „bez ništa“. Ali tada smo bili mladi, pa se moglo. Ja sam tada ustrojio jednu posebnu vrstu pisanja o filmu, koji svakako nisu klasični kritički prikazi, ali ni puka fenomenologija gde je film samo povod. Prosto, u filmovima sam otkrivao neke pravilnosti, možemo reći kodove, koji su imali šire, pa i ideološke implikacije. Ono što sam tada pisao danas pričaju i ptice na grani, čak se više ne smatra ni konspirologijom. Mada, to ni tada nije bila konspirologija, nego estetika.

Tvoja nova knjiga se zove Hrišćanstvo i film. Šta sadrži ova knjiga i kome je namenjena?

To je zbornik mojih teorijskih radova i prikaza, pisanih od 2008. do danas, na široku temu odnosa hrišćanstva i filma. Takva tema je stvar egzistencijalnog izbora, kao nekoga ko se od detinjstva bavi umetnošću, najpre pisanjem a onda i promišljanjem umetnosti, a pri tome je vremenom njegov život sve više i sve bitnije bio određen verom. Ali pored egzistencijalne, postojala je i jedna teorijska, istraživačka motivacija. Jer, kako umetnošću izraziti, predstaviti, posredovati svoje religijsko iskustvo, ali i religijsko iskustvo odavno upisane u kulturu, kao i pojedinačne kulture.

Ovo sam te pitao zato što na pomen hrišćanstva i religije uopšte, u nekom kulturološkom smislu, mnogi mladi ljudi u XXI veku imaju predrasude i smatraju da je to fenomen kome je mesto u muzejima i/ili na smetlištu istorije. Šta misliš, da li će ova knjiga naći put do nekih novih generacija intelektualaca i stvaralaca koji su sazrevali u ovoj postmodernoj nihilističnoj epohi?

Česterton kaže da je hrišćanstvo jedna mlada religija, tek u povoju, pa još nije preležalo neke dečje bolesti. Dečje bolesti su danas svakako relativizam, koliko i fanatizam. Ideologizacija religije i sleva i zdesna, moralizacija koliko i etička i svaka druga relativizacija, i slično. Ljudi osete, dožive istinu, ali onda je uklapaju u društvene i kulturne, pa i ideološke matrice koje su ih oblikovale. A ne možete uklopiti istinu, istina mora da vas promeni. Ali iskustvo vere nikad nije bilo jednostavno i bez svoje dinamike, i čak dramatike. Tu nema nikakvog zlatnog doba. Hristos je jedino novo na svetu, a ovo je vreme kao i svako drugo. „Ne boj se, malo stado“ – rečeno je. Mada, danas prisustvujemo povratku, legitimizaciji religije i religijskih sadržaja prisutnih u kulturi i umetnosti, zašto ne i u politici. U kojim sve formama, i kud će nas sve to odvesti, to je drugo pitanje.

Na naslovnoj strani knjige je motiv iz Balabanovljevog poslednjeg filma Hoću i ja, u kome je polemisao sa filmom Stalker Andreja Tarkovskog. S obzirom ma to da Tarkovski među verujućim ljudima važi za najvećeg pravoslavnog filmskog autora, možemo li našim čitaocima ukratko da objasnimo otkud onda tu Balabanov sa svom kontroverzom koja je pratila njegove život i delo?

Balabanovljev film je svakako polemika, ali to ne znači odbacivanje izvornika. To je možda pre povezano s uvreženom recepcijom, pa čak i apsolutizacijom Stalkera i njegovog autora. Balabanov je uvek polazio od svog iskustva, kloneći se ustaljenih formi, osim onih čisto narativnih i (meta)žanrovskih, koje su pre instrument, poetski koliko i komunikativni. A što se tiče kontroverzi, ni život i delo Tarkovskog nisu bez kontroverzi. To je valjda normalno, znači da reagujemo, da nas se tiče. I da autor nije neko ko nam samo „češe uši“ i nudi samo očekivane i poželjne sadržaje. Polemika Balabanova s kulturom kojoj pripada slična je polemici njegovog omiljenog pisca Nikolaja Ljeskova s umetnošću, ali i institucionalnom praksom Crkve njegovog vremena, druge polovine 19. veka. To je isto bilo vreme verskog buđenja i povrataka vere i Crkve u društvo u kulturu. Ali Ljeskov je video različite implikacije tog procesa, Bio je protiv nihilističko-revolucionarnih tendencija, ali i državne bezdušnosti i represije. Kao verujući čovek tražio je načina da se odredi prema tome, kao i da promišlja šta Crkva treba da radi u takvoj situaciji. Nije delio uverenje Dostojevskog o ruskom narodu kao bogonoscu, previše je poznavao i ruski narod i Svete Oce za tako nešto. Balabanov je naravno proizvod drugog vremena, ali ni on ne bi da hrišćanstvo i Crkva budu deo državne represije.

Film Zaveštanje Ivana Jovića je na mene ostavio izuzetno jak utisak i slažem se s tvojom konstatacijom da je to najznačajniji srpski film 2016. godine. Da li ti se čini da je bavljenje temama stradanja srpskog naroda i dalje nepoželjno?

Moramo da se izborimo za to da ne bude nepoželjno. To je na nama. Ono što neće ili ne može država, ili institucije, mogu pojedinci. Jović je dobar primer. Ne smemo se stalno izgovarati na spoljne okolnosti i na ovakvu ili onakvu državnu vlast. Malo više lične odgovornosti i sposobnosti za (samo)organizaciju i  solidarnost ne bi bile na odmet.

Pored pomenutih autora u knjizi si napisao i tekstove o filmovima Pavela Lungina, Kena Louča, Emira Kusturice. Da li bi se možda u nekom budućem proširenom izdanju tvoje knjige našlo mesta za Hičkoka, Bresona i Bergmana?

Izbor autora je proizvod okolnosti. To su tekstovi pisani za novine srpske patrijaršije Pravoslavlje o tada aktuelnim filmovima, kojima bi bilo zanimljivo pristupiti iz ugla zanimljivog publici takvog medija. Filmove sam ja birao, ali se radilo o tekućoj produkciji. Teorijski tekstovi objavljeni u knjizi su, s druge strane, opštijeg karaktera, pre su filosofsko-estetički, i u većini se ne bave konkretnim filmovima. O autorima koje si pomenuo već su iz ovog ugla pisale i, već pomenute, ptice na grani. Mada, bilo bi zanimljivo, slično novotalasovcima, napisati knjigu posvećenu samo jednom filmu. Mislim da bi za našeg autora to trebalo da bude neki domaći.

Nedavno sam pročitao kratki tekst koji je objavljen na sajtu Stanje stvari o Živojinu Pavloviću i odnosu koji imaš prema njegovom delu. Žika nije bio vernik, ali se u svojim delima doticao dubokih tema. Da li je ta njegova duhovnost povezana s njegovim obožavanjem Dostojevskog i drugih genija ruske književnosti?

Ne, na Stanju stvari za koje inače redovno i sa zadovoljstvom pišem, nego za sajt Filmskog centra Srbije, na molbu kritičara Zorana Jankovića. Pavlović je bio čovek van kalupa. Lično nije bio religiozan, ali sebi nije zadavao granice. To ne bi radio ni da je bio. A Rusi su, od Ejzenštajna, preko Piljnjaka, Vsevoloda Ivanova i cele te generacije dvadesetih, a u najvećoj meri Dostojevskog, presudno uticali na njega i na njegov lični i umetnički razvoj. To je odgovaralo njegovoj prirodi, stvaralački razapetoj između onoga što je nazivao pripadnošću amorfnom ili kristalizovanom civilizacijskom modelu. Tipično za srpske umetnike, čija se samosvest gotovo prisilno gradi na toj poziciji „između Istoka i Zapada“. Ali Pavlović je to radio iz sopstvenog stvaralačkog impulsa, ne glumeći ni Evropejca ni jurodivog s Istoka.

Osim toga što si teoretičar umetnosti i kulture, pisac i dramski pisac, ti si i prevodilac s ruskog jezika. Ruski pisci su uvek bili popularni u Srbiji. Možeš li za kraj ovog razgovora izdvojiti nekoliko novih pisaca i knjiga ruske književnosti kao preporuku našim čitaocima?

Oni imaju sjajnu poeziju i ja sam do sada prevodio zaista odlične, kod nas do sada neprevođene pesnike: Pantelejmona Komarova, Tihona Sinicina, Jelenu Bujevič, Jevgenija Čigrina, Rifata Gumerova, Amarsanu Ulzitujeva, Tatjanu Piskarjovu, Stanislava Lija. Veliki broj zanimljivih ruskojezičkih autora danas su s Krima i Novorusije ili Sibira, mnogi su tatarskog porekla ili, još za nas neobičnijih kombinacija, poput Stanislava Lija, koji je ruski pesnik korejskog porekla koji živi u Kazahstanu. Najveći živi pisac ruskog jezika i dalje je Eduard Limonov, a od trenutno aktuelnih malo ko može da izađe na crtu Germanu Umaralijeviču Sadulajevu. Prevodio sam roman Jurija Nečiporenka o Lomonosovu i dramu Žanar Kusainove, a prevod obično podrazumeva i preporuku, tim pre što sam sâm birao autore koje sam prevodio. Neću da pominjem one izvikane a slabe, bilo među „liberalima“ bilo među „patriotama“. Najbolji su i dalje oni iz čijeg dela struji dah slobode, koji je uvek bio povezan s onim najboljim u ruskoj, i ne samo ruskoj literaturi.

Podeli sa drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •