naslovna


AW su jedini bend u Srbiji koji je ove godine snimio album za đuskanje i, što se mene tiče, jedno od boljih domaćih ovogodišnjih izdanja


Đorđe Kalijadis

Beogradski bend Auf Wiedersehen (Vladimir Dražić –gitara/elektronika/vokal, Milan Jakonić – gitara/bas, Miroslav Mišković – elektronika) nedavno je objavio svoj prvi album u izdanju Mascom recordsa. Namestilo se nekako, da od njihovog prvog koncerta, postepeno pratim sazrevanje ovog benda, čija se sofisticirana i hrabra muzička koncepcija, konačno autorski uobličila na njihovom prvencu. Odmah na samom početku bilo mi je jasno da su u pitanju ljudi koji se muzikom bave iz čiste ljubavi, bez ikakvih lukrativnih poriva i bez ikakve namere podilaženja široj publici.

Dakle, nije u pitanju jedan od onih bendova “skupljača lajkova”, niti je u pitanju nekakav nakurčeni i nadobudni Indie koncept na koji se šlepaju raznorazni gradski foliranti i antitalenti. U pitanju je nešto drugačije, nešto što obogaćuje scenu i utiče ne njenu raznovrsnost. Imajući u vidu da je zvuk benda Auf Wiedersehen utemeljen na elektronskoj muzici, začinjenoj distorziranom gitarom nestandardnog štima, bas linijom, minimalističkim tekstovima (manje je više) i bogatim ritmovima, to ga trenutno čini jednom od zanimljivijih pojava na domaćoj sceni.

 

01-1
foto Petar Stojanović

Album počinje numerom Grad koja uzbudljivim karpenterovskim zvukom otvara poglavlje slavljenja gradskog duha i to je osnovno osećanje koje provejava kroz čitav album. Zatim sledi numera Koferi, koja je moj prvi favorit, a u kojoj se krije crnački fanki duh koji čoveka tera na ples, kofer kao simbol – kofer kao simptom (ovaj kofer u ruci, objašnjenje za kašnjenje, nasmejan i nejasan odgovor na sve). Drugi favorit mi je pesma Pohvale proždiru koja, pored filozofskog minimalističkog teksta, ujednačenom snagom, u igru uvodi ritam mašinu sa spenserovskim bluz gruvom električne gitare. Treći favorit je pesma Slabi i ludi, pravi elektro-pank hit koji se može smatrati omažom zvuku osamdesetih.

Na kraju bih sve zaokružio pesmom Usavršavanje, dinamičnom podlogom za jednu filmičnu noćnu vožnju kroz veliki prljavi grad, tokom koje na prvom uglu ulice nalećete na Žiku Obretkovića, a potom na insomnične urbane frikove poput onog bivšeg narko dilera iz Šrederove Fatalne nesanice, na maloletnu prostitutku Iris iz Skorsezeovog Taksiste, na džankija Rentona iz Trejnspotinga.

Iako bi se “dokoni popovi” (što jariće krste) mogli baviti žanrovskom kovanicom, kojom bi se u neku od fioka mogao smestiti ovaj bend, obično nam na pamet prvo padaju odrednice elektropank-krautfank, dark-disko-dens, no wave-garaža, ili nešto slično što je na tragu bendova Karftwerk, Suicide i Supernaut, Džejmsa Čensa i Alana Vege. Kako bi skratili muke oko žanrovskog definisanja – AW trojka je rešila da se sama smesti u pravac Kul rok Da pop, a kada malo bolje razmislim jedini su bend u Srbiji koji je ove godine snimio album za đuskanje i što se mene tiče jedno od boljih domaćih ovogodišnjih izdanja.

 

Podeli sa drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •