Živeti s majkom

---

Jel‘ ću mamu da zovem pred društvom da joj se javljam kako ću doći kasnije?

---

Radica Milovanović

 

Dva ujutro je, u taksiju sam, idem ka kući. Zvoni mobilni telefon. Mama.

– Gde si?

– U taksiju sam, stižem uskoro.

– Dobro, dobro..

Spuštam slušalicu i prevrćem očima.

Stižem, ulazim u stan, ona u spavaćici sedi i čeka.

– Šta radiš, bre, Mico?

– Pa čekam te, rekla si da ćeš kratko ostati, a gle koliko je sati.

– Ostali smo duže…

– Što nisi javila da ćeš ostati duže?

Pada mi klapnaaa, padaa..

– Mico, pedeset mi je godina, jebote da jebote! Pa jel‘ ću mamu da zovem pred društvom da joj se javljam kako ću doći kasnije? Šta ti je?

– Jel‘ čitaš ti novine, a? Vidi šta se sve dešava svaki dan, otkud znam gde si…

Stojim, gledam je onako smontirana, našminkana. Žena, a ćerka u stvari.

Gledam tu staru ženu.

Gledam, i ovo mi ponavlja od moje petnaeste godine.

Gledam, i shvatam da se gasi. Nikome više ne treba. Mora da ima nešto, nekoga o kome će brinuti. Nešto što joj ne dâ da spava, nešto što je održava budnom, majkom, živom.

Potreba čoveka da je nekome potreban, kao smisao života.

Gledam je, i ne znam koliko ću je još imati. Koliko puta će mi prebacivati što se nisam javila, što nisam doručkovala, što danas ne sme da se pere veš, što sam ostavila upaljeno svetlo u kupatilu, polupala tanjir, zaboravila da isključim šporet, prosula vodu, jogurt, mleko, sirće… Što sam neispravna, smotana, što ne radim nigde, što nemam dete da mi sutra donese čašu vode, što me ne boli ništa, iako me boli.

Gledam, i puštam. Šta ću.

Javljam se uvek kad pođem, kad dođem, kad krenem, kad stignem…

Zovem, jer je to njoj važno. Jer se tako ona oseća važnom.

Zovem, jer njoj to znači.

Sprdam se kad negde stignem i uzimam telefon da se javim mami da sam stigla. Da ne brine.

Rekla mi je sto puta:

– Ti si meni dete dok sam živa!

Ne znam koliko će još biti živa, ne znam koliko ću još biti dete o kome majka brine. Ali sam shvatila, iako me sad užasno nervira, da će mi to jednog dana nedostajati.