totalc

Sa daleko manje žanrovskih i emocionalnih oscilacija, možda i ambicija, Melburnovci zadržavaju nešto od karakterističnosti za australijske bendove – a to je tvrdoglavi konzervativizam

Slobodan Vujanović

Pišu na Pitchforku da su stihovi ovog melburnškog benda „kao tok svesti poezija Beat pesnika“. S obzirom na moje neobraćanje pažnje na bilo čije stihove meni svi bendovi zvuče kao da pevaju o štaimgodpadnenapamet. A neretko pevam sa njima i ono čega nema. Tj svoj tok svesti. I tako su naši tokovi paralelno tekli do pesme broj 5, kada su se ukrstili. Pre svega jer su mi TC zazvučali kao zaslađena verzija dragih Interpol.

Nažalost, trend ukrštanja simpatija nije se nastavio tempom koji sam očekivao. Držim da je najveći razlog tome što se ja praktično nimalo nisam vezao za LCD Soundsystem i čitavu bulumentu post-pank/post-njuvejv bendova koji u pristupu muzici više duguju njima nego bendovima na koji su se ovi prvobitno post-avili.

Iako im je ovo tek drugi album, Total Control se osećaju dovoljno komforno da depresivnim tonovima izvornog post-panka daju na vedrini i elektricitetu i, usudio bih se reći, da prilično ignorišu izvornu i post-izvornu ponudu svoje zemlje (Radio Birdman, The Saints, Birthday Party, Laughing Clowns…) za koju držim da je bila daleko sirovija, muškija i strasnija. Ako grešim, pripišite to mom ogromnom entuzijazmu za australijsku scenu i neproporcijalnom poznavanju iste.

Total Control, baš kao i LCD Soundsystem nemaju problem da svaki poljubac Ianu Curtisu (Expensive Dog, Two Less Jacks) uviju u nešto elegičniju sint glazuru (Flesh War) koja bez problema dobacuje i do takvih postpankera kakvi su bili Orchestral Manouvers In the Dark, New Order ili The Associates. Otuda je možda bolje reći da su Total Control pre zaljubljeni u duh post-panka, nego u njegov stil, jer u tom depresivnom periodu nakon smrti panka izdžikljalo je more različitih muzičkih pravaca, koje ova odrednica tek hronološki, i to jedva, drži na okupu.

Zato na Typical System, ali sa daleko manje žanrovskih i emocionalnih oscilacija, možda i ambicija, Melburnovci zadržavaju nešto od karakterističnosti za australijske bendove – a to je tvrdoglavi konzervativizam. Zbog čega njihov album najvećim delom  ne prebacuje, recimo, 1985. godinu. Ne znam da li se radi o rigidnom pridržavanju kodeksa ili o uživanju u rekonstrukciji i audio-maskenbalu, ali ni jedno ni drugo obično nisu stvar u čijem se društvu osećam poželjno. Mahom zbog toga što pre ili kasnije naglas poželim da čujem „ekt“ čijem “ tribjutu“ prisustvujemo. Isti slučaj i sa Iceage. Ali ne i sa Var.

Na kraju albuma Hunter, sa malo kosmo-diska deluje kao nešto što bi Portishead mnogo bolje, dok mi završna Safety Net, sa svojim studentskim R.E.M. rešenjima, deluje kao stvar koja ovde „nekako ne ide“ i zvuči kao vrlo prijatan post-australijski-pank sa optimističnom melodičnošću na kakvu nas je Flying Nun navikao.

SELEKTAH: 5minus/ 10

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •