Pikova dama – Pavel Lungin

Ono što je u Pikovoj dami odmah uočljivo jeste spremnost za eksperimentisanjem, menjanjem žanrova, stavljanjem akcenta na složenost priče, fuziju opere i filma, kao i vanserijsko obrazovanje jednog pravog umetnika klasicističkog kova

Đorđe Kalijadis

Posle nekoliko odličnih filmova Pavela Lungina (Taksi Bluz, Ostrvo, Dirigent, Car) činjenica je da susret s novim delom ovakvog autora povlači za sobom izvesna očekivanja. Ono što je odmah uočljivo jeste spremnost za eksperimentisanjem, menjanjem žanrova, stavljanjem akcenta na složenost priče, fuziju opere i filma, kao i vanserijsko obrazovanje jednog pravog umetnika klasicističkog kova. Novi film nam donosi večnu faustovsku priču baziranu na istoimenom Puškinovom literarnom predlošku i operi Pjotra Iljiča Čajkovskog, koju su zajedničkim snagama napisali Lungin i Dejvid Seidler, scenarista filma Kraljev govor.

Priča počinje povratkom operske dive Sofije Mejer (Ksenija Rapoport) u Rusiju, koja je napravila uspešnu karijeru na Zapadu kada je napustila SSSR. Sofija se vraća kao velika zvezda sa namerom da u svom nekadašnjem pozorištu postavi operu Pikova dama P. I. Čajkovskog. Kao tetka mlade operske pevačice (Marija Kurdenevič) koja je u vezi sa ambicioznim tenorom Andrejom ( Ivan Jankovski), Sofija odlučuje da sestričina dobije ulogu Lize, dok je uloga Hermana bila namenjena afirmisanom operskom pevaču, prvaku te operske kuće. Andrej ne može da se pomiri s tom činjenicom. Kao lik koji pati od kompleksa “golje“, na sve moguće načine pokušava da dokaže Sofiji da je on rođen za ulogu Hermana. Njegova opsesija poistovećivanja s likom Hermana, kao i želja za uspehom i slavom, vode ga u ludilo u kome s velikim zadovoljstvom učestvuje i destruktivna Sofija. Strast je udica na koju se hvata ljudska duša i adut u rukama đavola kad počinje svoju igru sa čovekom.

Iako na momente film ima probleme s ritmom, to nije umanjilo njegovu vrednost. Precizna i čista režija s upečatljivom fotografijom, diskretnom pozorišnom ikonografijom, daje poseban estetski ugođaj. Napetost i mračniji deo priče dele atmosferu i poetiku sa filmom Crni labud, i po tome bismo ga, na neki način, mogli posmatrati kao “mlađeg brata“ pomenutog filma Darena Aronofskog. Lungin je od glumačke ekipe uspeo da izvuče više od maksimuma. Uverljivost kojom su Ksenija Rapoport, Ivan Jankovski i Marija Kurdenevič odigrali svoje uloge, opravdava školski metod Konstantina Sergejeviča Stanislavskog. Pored navedenog, ovo je film koji govori i o onoj divljoj, demonskoj strani umetničkog stvaralaštva, tog drugog lica koje zahteva strast i žrtvu te strasti, kako bi se smisao priče zaokružio. U svakom slučaju, Pikova dama je film vredan pažnje i vašeg vremena.