Pharmakon – Bestial Burden (Sacred Bones)
Kad lepe plavušice zvuče jezivo, kakav prikaz očekujete od mene?
Petar Cvetković, šugejz nojzer
Gde je Nika Roza Danilova stala, Margaret Čardajet je produžila; Zola Jesus ustupila joj je čak i svoje mesto kod izdavača Sacred Bones objavljujući aktuelni album za Mute. Mada, ako ćemo pravo, Zola nikad nije bila baš power electronics, death industrial, harsh noise kao što je Pharmakon. Važno je roditi se početkom devedesetih (a ne 1989) za tako nešto, a već imati dva takva albuma iza sebe – prvi od prošle godine, a drugi od ovog oktobra. Albumu je prethodila teška bolest autorke koja ga je i oblikovala, čineći buku posve organskim i nažalost autentičnim krikom. Srećom, ova plavuša u ranim dvadesetim uspešno se oporavlja, a mi smo dobili komunikativni artefakt, artikulisano oboljenje koje bismo možda detektovali i da ne znamo da stoji iza izdanja. Naslovi zvučnih zapisa svejedno su tu da otklone svaku sumnju.
Vacuum, na primer, uvodni; čak i braća Nolan znaju da se zvuk ne prostire kroz bezvazdušni, međuzvezdani prostor, ali ovo nije bilo kakav zvuk – neke će reći da je Margaret jeziva na klasičan način, a da su Gazelle Twin (reći ću zašto nju) stvarno oteli vanzemaljci i isterali joj đavola. Nije nego, o tome se upravo i radi. Čardajet je ostala na z/Zemlji, s đavolom u sebi, i pustila ga da progovori i progori već drugo, i već ponajbolje parče buke, Intent Or Instinct.
Pre nego što nastavim, da kažem zašto Gazelle Twin: neki od nas (ja) primetili su da (ljudska?) rebarca koja GT fura na omotu kao masku za lice, prilično podsećaju na (ljudska?) rebra koja M. Čardajet fura preko svojih na promo fotkama, i požurili da optuže Gazelu za plagijat (jer nas je na to navikla svojom muzikom, s tek jednim priznanjem da je obradila Wire). Međutim, ispostavilo se da je Unflesh izašao pre Bestial Burden, no, kako autorka BB ima alibi boravka u bolnici, nema govora o plagijatu suprotnog smera. Možda o duhu vremena, sinhronicitetu vađenja rebara.
Vratimo se albumu iz naslova, tj. „singlu“ koji ga je najavio, trećoj traci Body Betrays Itself. Kao ni prošle godine Crawling On Bruised Knees, nije reč o najboljoj traci, ali verovatno jeste o najilustrativnijoj za ono što nas čeka na albumu, kako muzički, tako i imenski. Prošli put je dramaturgija albuma bila generisana, a ovogodišnju dramu napisao je život, i to bi se, verujem ali ne garantujem, čulo i da ne znamo priču iza albuma, te da nije sugestivnog naslova o izdaji tela.
Pored kričanja na kom bi joj pozavideo i Munk, traku/album prožima i repetitivni ropac upada u kakvu plemensku skupinu, praktikovanje tribalnih ritmova i zvukova čija dinamika nije linearna.
Primitive Struggle donosi sempl kašlja (na početku albuma imali smo teško disanje, ili amplifikovan rad nekog unutrašnjeg organa; dakle, ne kože) i uspeli je geg o borbi koju je vodila.
Pretposlednja Autoimmune još jedan je vrhunac ni polusatnog albuma, koji zatvara naslovna numera. Da, numera. Ovo su pesme, ili bar najbliže što im je nojz kao žanr prišao. Dalje kretanje u tom smeru probiće granice žanra, a ja joj želim da proboj bude manje iskustven. Sad zna kako.
Ostavite odgovor