neposlusni

Loš način da odrasteš je da dobiješ priliku da ponoviš detinjstvo

Slobodan Vujanović

Neposlušni je debitantsko rediteljsko-scenarističko ostvarenje Mine Đukić, nekim čitaocima iz medija najpoznatije kao „srpski predstavnik na ovogodišnjem Sundance festivalu“.

Nakon gledanja najjači utisak mi je bio koliko ovaj film odgovara (mojoj predstavi o) trenutnoj ponudi i profilu ovog festivala. To su tople (ili ledene, zavisi od ugla gledanja) angažovane ljudske priče, često minimalizovnog narativa, sentimentalne gde su nekad takvi filmovi bili (auto-)ironični, fokusirane na marginu (po bilo kom kriterijumu), neretko malickovskih aspiracija u pogledu režije i fotografije. Prečesto to su filmovi koji od banalnog prave pseudo (Fruitvale Station) kad već ne umeju „visoku umetnost“. Retko, to su filmovi kojima je festival ukazao priliku da nam pokažu svoje autentične svetove (na autentičan način).

Neposlušni ostaje negde između te dve grupe. Posmatran kao internacionalni film (tj „kao bilo koji drugi“) on ne donosi puno toga novog u priču o nemogućnosti odrastanja i možda ga tek neki post-modernistički momenti u pristupu naraciji čine posebnijim, ali zbog lokalnih značenjskih specifičnosti brojni nivoi takvog postupka ostaju „beznačajni“ inostranom gledaocu. S druge strane, kao „srpski film“, Neposlušni, iako debitantsko ostvarenje, pokazuje autorku koja zna čime se njen film bavi, zna na koji način se time bavi (i kao scenarista i kao reditelj) i u oba slučaja demonstrira veće ambicije od etabliranijih „kolega“. A u isto vreme ona na tržište izbacuje proizvod (sve ružne reči, znam) koji samim ispunjavanjem samopostavljenih standarda (može da) stoji na vrhu ovogodišnje srpske produkcije kao najkompletnije ostvarenje.

Ja, ipak, od novog srpskog filma i od novih srpskih autora očekujem (očekujem, tražim, potato, potejto…) malo više „revolucionarnosti“. Ovo je film, ipak, dovoljno benigan da može da ide i kao skrinsejver iza obraćanja premijera ili nedeljom prepodne posle „Muzičkog tobogana“… Nemojte me ispravljati ako grešim.

Pored toga on ima prepoetičnu dramaturgiju za moj ukus, sa dosta elipsi i „neizgovorenog“, „vrtenja jednog te istog“ iz različitih uglova, prečesto je u samozadovoljavajućim „lepim fotografijama“ i uprkos tome da su nam praktično svih 106 minuta filma dvoje ljudi pred očima on ne uspeva dublje da nas upozna sa njima, tj da ih bitnije promeni.

Leni i Laza su drugari od malih nogu. Iako ne držim da sam staromodan, njihovu igru i to na groblju, ne mogu da prepoznam kao ništa drugo nego kao znak da su oni „drugačiji“, ako ne i malo morbidni. Skok u budućnost i dalje nas ostavlja na istom groblju. Lazi je umro otac. On dolazi iz inostranstva, i on i Leni se prvi put vide nakon njegovog iznenadnog odlaska pre tri godine, sada kao dvadesetčetvorogodišnjaci. Već taj susret pokazaće nam da su njihovi stari modeli komunikacije (međusobno nadmetanje/ nadigravanje) i dalje živi tj da je malo ko tu porastao uprkos proteklim godinama.

Vrlo brzo ćemo shvatiti da je ona ljuta na njega, ali i spremna da mu oprosti. Pravo niotkuda oni kreću na put, biciklama, i ko je ikada gledao ijedan film o „dvoje ljubavnika“ zna da će taj put ili definisati njihov odnos ili, što je mnogo češći slučaj, da će ga razbiti u paramparčad.

Neposlušni tako postaju roud-muvi kroz do bola amerikanizovanu Vojvodinu (instrumentalizacija prirode i poetizacija poljoprivrede podsetila me na Malickov Days of Heaven, koji i još po nečemu stoji kao uzor), a na simboličnom nivou može se čak pričati i o nekakvom kretanju kroz životne cikluse. Na početku imamo smrt, nakon koje dolazi (neplanirani, videćete i zašto) novi život, dvoje mladih rekreira svoje detinjstvo na njegovim ruševinama, zatim „lagano odrastaju“, tu je i svadba, prva bračna noć i… novi rez. Kojim za, barem, jednog od junaka počinje stvarni život, a prestaje „razbibriga“ koja je trajala do tada.

Deluje kao da je Mina Đukić prepoznala „tankost“ svog materijala i već rabljenu srpsku temu „ukletih ljubavnika“, te su periodični uplivi Minje Subote kao sveznajućeg naratora-interpretatora došli kao duhovit otklon, kako od umilnosti bajke, tako i od povremene gorčine života koji pratimo. A svakako su ublažili naš tinjajući cinizam. U isto vreme, a u kontekstu uloge koju je Minja „odigrao“ u detinjstvima nekih od nas, film dobija i na nostalgiji, ali je daleko interesantniji njegov meta-momenat. Jer Minja, iako toplog i dobronamernog tona, ipak zvuči kao „odrasli“. On više nije Minja „našeg detinjstva“. On je anti-Minja.

Neposlušni mogu (manje nego „treba“) da budu posmatrani i kao vrlo ženski film. Lena je „verna Penelopa“, ona je spremna da odraste. Čak i kad se uplaši i kao-zove tatu da dođe po nju, ona je ta koja neustrašivo sutradan ide dalje. Ona je ta koja pravi korak od drugarstva ka ljubavi. Ona je ta koja ne beži. I možda bi me drugo gledanje filma okuražilo da povučem još snažniju paralelu između toga kako je slikana priroda i Leninog unutrašnjeg života. Oni su skoro jedno, i u kontekstu poslednje scene možemo da pričamo i (u feminizmu nepopularnoj?) svemoćnoj, ultimativnoj ili finalnoj ulozi žene kao majke. Kao krajem njene „neposlušnosti“. Tj kao krajem „neposlušnosti“ za nju.

Kao što rekoh, Vojvodina koju nam je Mina dočarala nikada nije izgledala lepše (naročito šum vetra), a film ne gubi ništa od svoje „urbanosti“ time što u širokom luku zaobilazi (Beo)grad. Ritam filma je dobar, scenografija vrlo upečatljiva (onaj bračni krevet u hotelu), ali moji najveći komplimenti odlaze za izbor muzike. Šlageri šezdesetih (neke od njih pevao je i sam Minja, svojevremeno) i dečije pesmice dale su filmu veću širini i univerzalnost od svih totala ispunjenih nebeskim vojvođanskim nebom. Izdavanje saundtraka ovog filma na vinilu držao bih kao diskografski događaj godine u ovoj našoj zemljici.

Na kraju pohvalio bih i glumce. Nije lako glumiti u srpskom filmu, a ne pričati mnogo. Hana Selimović i Mladen Sovilj su u tome prilično uspeli i, rekao bih, dobro sproveli Mininu zamisao priče. Da li zbog toga što se tokom filma mizanscenski ponašala infantilnije u odnosu na Lazara, ali Lena mi je delovala starije i sve do kraja filma nisam poverovao da njih dvoje imaju isto godina, tj da ona ima 24 godine. I pišem ovo bez želje da ispadnem nedžentlmen.

Kao i u slučaju Ivana Ikića, vrlo sam radoznao da vidim kako bi se oba autora snašla sa tuđim scenarijem.

SELEKTAH: 6/ 10

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •