Meša Selimović – Za i protiv Vuka
Rekapitulacija: „borbi, prenja, suprostavljanja“. I nastavak: „borbi, prenja, suprostavljanja“.
„Ako nepoznat glas truba daje, ko će se na boj pripraviti“ – Gavril Stefanovic Venclović
„Mesto ćedu, može i će: „Bolje je tako nego ćeju.““
„Ala razumije čovjek fiziku!… To je ono što pripovijedaju: sve veliš ali nećeš… Sve su to stari običaji srpski, nego ne znamo u kakvom su pljesnivom njemačkom romanu sačuvani.“
„Für und gegen Vuk“. Ili kako kaže „sveznajuća“ Vikipedija: „jezički nacionalizam i velikosrpska ideja“. Zlo je po ovoj velikoj onlajn enciklopediji znanja, izgleda krenulo od Vuka i Njegoša, koji su patentirali taj samonabijajući kolac jezika, pravopisa, reforme jezika i pokušali da ujedine i spasu od propasti, šaku jada koja se vekovima osipa u bezidejnosti i dezorijentiranosti. Postigli i dostigli suprotan efekat. Izgradili smo sami „Ćele kulu“, zbog deviznih priliva i turista iz inostranstva. Ne možeš da živiš odvojeno i sam, ko pustinjak, a ne možeš ni da te gaze 24 sata dnevno.
Knjiga Meše Selimovića, napisana pre skoro 50 godina, danas poseduje neobično veliku snagu i fiziono-fusionu moć („razumije čovjek fiziku!… „). Neki će da zaključe, da autor više potencira „Yes“, u prilog reformatora jezika i njegovog mentora Jerneja Kopitara, drugi „No“. Lično, mislim da „to“, ono što je bilo neophodno, nije učinio Vuk, teško da bi učinio neko drugi, teško da bi se našao neko drugi, s podjednakom snagom i teško da bi spoljašnji faktor „to“ dozvolio. Bio je pravi trenutak i spoljašnji faktori bili su neodlučni. Da nije bilo tako, Jugosloveni bi ostali t(r)ajno podeljeni, osuđeni na asimilaciju i propast, nesposobni da se pismeno sporazumevaju i razmenjuju poruke, esemesove, tweetove, pregovaraju jedni s drugima, na stočnoj pijaci, što je možda i danas, na neki ublaženi način, slučaj. Možda je Vuk, taj proces, pojednostavljivanjem komunikacije, samo usporio. Onemogućio svađu do međusobnog- i totalnog-samo-istrebljenja. Usled nerazumevanja.
Vuk jeste bio nemilosrdan i ratoboran. Branio je i žestoko argumentovao nešto što je 100 godina pre njega započeo Gavril Stefanović Vencović: pojednostavio književni jezik i približio ga narodnom. „U smislu demokratizacije jezika i pravopisa“, početkom XIX veka, bio je značajan i nesrećni Sava Mrkalj („Salo debeloga Jera“).
Postojale su, naravno, tendencije u obrnutom smeru. Nedemokratske, nenarodne, konzervativne.
Selimović na jednom mestu tvrdi: „Vuk je imao pravo govoreći da se viša klasa odvojila od naroda… I ideje tih ljudi su maglovite, bez korena u životu.“ (str. 27) Problem je i onda, kao i sada, kao i sutra, u „višoj klasi“(, ali i u nepismenima, realno). Vuk je insistirao da književni jezik bude „govor svih Srbalja koji žive u selima, daleko od gradova.“
„Srpski se govori najčistije i najpravilnije u Hercegovini i u Bosni. Istina da onamo po varošima i gradovima ima mnogo turskijeh riječi, u ostalome ona braća naša zakona Turskog govore ljepše srpski od seljaka iz Grčkoga i Rimskoga zakona.“ „Čistota i sladost našeg jezika.“ (str. 49)
U odbranu tadašnjeg književnog jezika staje Milovan Vidaković: „da je (Vuk) za ono vreme spavao, bolje bi učinio neželi što je ovo pisao.“
Teško je iz ove perspektive proceniti da li je „građansko slavenoserbski jezik“ bio onda bliži crkvi i Rusiji, od onoga kojim se služilo seljaštvo pod Austrijom i Austro-Ugarskom. Ima jakih argumenata i za i protiv, tj. „Yes“ i „No“.
Vukova „teška reč dugo je živela, i nikako da izgubi snagu i danas.“ Miklošić – „savršen idiot“, Branko Radičević – „jedna grdna sova“, Daničić – „čovek bez dara i pameti“, „nepošteno i pakosno srce i slab razum“, Ljuba Stojanović – „neznanje, uobraženost.“
Vuka je kritikovao Skerlić: „Mi mislimo da jezik stvaraju oni koji njime pišu, književnici, koji imaju pojmove, ideje, prelive, suptilnosti misli i osećanja i imaju da nađu i nalaze nove izraze.“
Nesto blaži bili su Milan Bogdanović, Stanislav Vinaver.
150 godina od Vukove smrti, njegova reč i dalje se čuje. Odjekuje. „U jezik se uključuje sve što živi kao mogući izraz.“ (str. 125)
Izmišljaju se nova slova, brišu stara, štampaju pravopisi za koje niko nema vremena da ih čita. Ovu tanku knjižicu vredi pažljivo bar prelistati. Cepanje i bucanje jezika nije nikakvo rešenje, borba je iscrpna i ogromna. Da jezik preživi. Ali ne i uzaludna.
„Loš engleski„, manje više, svi već znamo.
Ostavite odgovor