ein
Bivši i aktuelni članovi, ljudi iz bliskog okruženja, na oko 320 stranica, dramaturški raspoređenog teksta, plus ilustracije, pričaju o temeljima na kojima rastu obrušavajuce novogradnje. Novi album, posvecen WWI, očekuje se za nekoliko meseci

Dario Stajić

“Na bini nisam svestan svoje okoline… kada bih znao kako delujem, pretpostavljam da bih bio (po)prilično ograničen, verovatno.” – B.B.

“Odahnuo sam u samoći aerodroma” – Heiner Müller

Bivši i aktuelni članovi, ljudi iz bliskog okruženja, na oko 320 stranica, dramaturški raspoređenog teksta, plus ilustracije, pričaju o temeljima na kojima rastu obrušavajuce novogradnje. Novi album, posvecen WWI, očekuje se za nekoliko meseci.

Na sličnim postulatima i tehnikama kao: “Please Kill Me” Legsa McNeila i Gillian McCain ili “Verschwende Deine Jugend” Jürgena Teipela ili “Ein Gespräch” Beuysa/Kunellisa/Kiefera/Cucchija, duo Dax/Defcon, uklopio je više od 60 snimljenih sati, 49 razgovora/intervjua, u kompaktnu biografiju,  prvih 25 godina, jedne od najznačajnijih berlinskih muzičkih manufaktura.

Lider Blixa Bargeld (Christian Emmerich), svoje umetničko ime, smislio je još 1977. godine, kada je davanje pseudonima bilo popularno među mladim naprednim ljudima. Flomaster “Blixa Color 70” i naklon naspram tradicija (“Köln”) dadaističkog pokreta i Johannes Theodor Baargelda. “x” u “Blixa” zvuči ionako prilično novotalasno. U prevodu keš ili gotovina – prezime “bargeld” – na kreditnoj kartici, Blixu podsećaju na vreme, kada je sve finansijske transakcije obavljao isključivo u šuškavim i zvečećim varijantama. Iz ubeđenja.

Alexander Hacke, nekada gitarista, nekada na rezervnoj klupi, a danas pod punom ratnom spremom – na basu, podseća se pesme “Kollaps” i atmosphere Berlina osamdesetih: “Zid još uvek nije bio srušen, a mi smo želeli da se ponovo sagradi.” Za nekadašnju klavijaturistkinju Gudrun Gut, najvažniji su bili jeftine kirije i distanciranje od umetnika “šezdesetosmaša” – najvažnijih klasnih neprijatelja. N.U. Unruh, čovek na udaraljkama, borio se protiv dosade, puštanjem ploča ABBAe i Beatlesa, na dvostrukoj brzini. Blixa, konstantno na kokainu i sličnim supstancama, razvodio je publiku u bioskopu “Tali”, gde se bez pauze u programskoj šemi i godinama, prikazivao „Rocky Horror Picture Show“.

Sve dok se nije, platonski, zaljubio u FM Einheita ili Muftiju (Franka-Martina Straußa), u produkcijskom i ofanzivnom pogledu, možda najznačajnijeg člana Neubautena, sve do odlaska iz postave,1995. godine.

Unruh je molotovljevim koktelima jurio publiku na nastupima, bina je gorela („Abfackeln!“), nastupalo se na podvožnjacima auto puteva, sviralo i lupalo po čeličnim i metalnim konstrukcijama pokupljenim na otpadu. Što i nije delovalo, baš najpovoljnije, na zglobove i jedinstvo bratstva.

Nekadašnji basista, Mark Chung, zaradio je prilično solidan imetak, zastupajući bend, ali i mnoge druge kolege, po osnovu autorskih prava i ubrzanog isplaćivanja tantijema. I kroz celu knjigu, da li je to ironija ili iskustvo/stav, dilema ostaje; provlače se termini koji se koriste više u centralama velikih firmi i koncerna, nego u nezavisnom popu. Pa makar on imao izvestan industrijski predznak.

Nije jedino umeće – stvarati ovako prilično jedinstvenu i originalnu muziku i sa (uglavnom) nemačkim tekstovima – imati podjednako mnogo ili podjednako malo publike, na svim meridijanima. Umeće je i uspostaviti kontakt sa vernim fanovima – mnogo pre interneta. I živeti od svoga stvaralaštva – u vreme interneta.

A kako su EN, iz totalne kakofonije i buke i raspada, prešli u organsku „Silence is Sexy“ i melanholija “Berlin Babylon” – faze? Izdržali?

Godine, ljubav, disciplina.

I optimizam za koji vam je još uvek potreban dobar par ušnih školjki. Da ga („optimizam“) čujete. Delite buku i tišinu sami sa sobom. Ponekad i sa najdražima.

 

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •