Luka Ćelović Trebinjac – još jedan značajan čovek o koga smo se (mnogo) ogrešili


Do Drugog svetskog rata imovina Beogradskog univerziteta premašivala je vrednost fonda Sorbone, pa čak i fonda Nobelove nagrade, za šta je zaslužan Luka Ćelović Trebinjac


Najveći dobrotvor Beogradskog univerziteta, jedan od najbogatijih i najuticajnijih ljudi u Srbiji početkom 20. veka, u trenutku smrti 1929. od imovine je imao popisane samo: trpezarijski sto sa šest stolica, komodu, dva kredenca, dva metalna kreveta, tri ormara, pisaći sto, drveni kofer i zavese. Od takvog siromaška na Novom groblju su se oprostili: svi istaknuti profesori Beogradskog univerziteta, vladarska porodica Karađorđević, čelnici Beogradske opštine, ratni veterani, mnogobrojni predstavnici crkve, hor Obilić…

Luka Ćelović Trebinjac – još jedan značajan čovek o koga smo se (mnogo) ogrešili

Ako ste pomislili da je izgubio imovinu neštedimice je deleći, delimično ste u pravu. Imovinu nije izgubio, ali je nije ni imao jer je – zaveštao Beogradskom univerzitetu: sve, do poslednje pare i zgrade. U trenutku smrti, to je bilo:

  • više od 50 miliona tadašnjih dinara
  • dvospratna kuća u ulici Kraljevića Marka br. 1 koja ima četiri stana i četiri dućana u parteru
  • plac s kućom u Javorskoj ulici (sada Svetozara Radića) br. 7 i 9
  • palata na uglu ulice Karađorđeve br. 65 i Zagrebačke br. 1 (sada Koče Popovića) u kojoj su 24 stana s tri lifta i šest dućana s tri teretna lifta
  • palata duž cele Zagrebačke ulice (sada Koče Popovića) u koju ulaze brojevi 3, 5, 7 i 9 i ulice Bosanska (sada Gavrila Principa) br. 16; ova zgrada ima 31 stan, sedam dućana i četiri teretna lifta
  • zgrada tadašnje Beogradske zadruge, sada poznatija kao Geozavod
  • Grand hotel Zadruga, danas hotel Bristol
  • park kod Ekonomskog fakulteta koji je po njemu dobio ime, ali je, nažalost, poznatiji kao Picin park.

Luka Ćelović Trebinjac – još jedan značajan čovek o koga smo se (mnogo) ogrešili

Čovek neobične sudbine, o koga smo se neizmerno ogrešili ne poštujući njegovu poslednju volju koja nam je donosila samo dobro, direktno je zaslužan za modernizaciju Beograda i za izuzetno uspešan rad i ugled Beogradskog univerziteta do Drugog svetskog rata. Pomagao je i Dom slepih u Zemunu (u kome je bila i baba Vanga kao devojka), Udruženje slepih devojaka u Beogradu, osnovao je i fond za pomoć i rad Akasemskog pevačkog društva Obilić na Svetog Savu, 27. januara 1927. godine.

Udruženje Trebinjaca u Beogradu „Jovan Dučić” traži od gradskih vlasti da ulica Koče Popovića, ranije Zagrebačka, dobije ime po Luki Ćeloviću Trebinjcu. Za sada tek jedna ulica u Beogradu, u Borči, nosi njegovo ime. Koliko god se posleratne vlasti trudile da mu se ime zaboravi, jer je sve konfiskovano i nacionalizovano, mnogobrojni natpisi na značajnim zgradama Beograda opiru se tome.

Luka Ćelović Trebinjac nije ostavio direktne potomke, nkad se nije ženio, a nisu poznate ni pojedinosti iz njegovog privatnog (čitaj: ljubavnog) života. Da je postojala makar kakva natuknica, o tome bi se sigurno raspredalo po gradu, pogotovo što je bio predmet mnogobrojnih šala, ali u vezi s drugim stvarima. Navodno je izjavio da mu nije jasno kako čovek može toliko da se zaljubi: „Ima ozbiljnijih stvari u životu kojima čovek treba da se bavi.”

Hotel Bristol
Hotel Bristol (nekada Grand hotel Zadruga)

Šale o Luki Ćeloviću Trebinjcu mahom su bile u vezi s njegovim (ne)obrazovanjem, kao i s naglim bogaćenjem i hercegovačkim poreklom. Na primer, govorilo se da je u Beograd došao praznih džepova i da se za pomoć obratio Dučiću, koji mu je dao pare za voznu kartu kako bi se vratio nazad u Trebinje. Da ne bude zabune, Dučić je 15 godina mlađi od Ćelovića, pa je u Beogradu mogao da sretne samo trogodišnjeg Dučića.

Luka Ćelović Trebinjac rođen je u Pridvorici kraj Trebinja 1854, 31. oktobra, na Svetog Luku, po kome je i dobio ime. Školovanje je započeo u Trebinju, a nastavio u Banjaluci 1864, gde su ga poslali da šegrtuje kod Jovana Pištelića. U Brčko, kod stričeva Đoka i Jova Ćelovića, odlazi 1871, gde mu je učitelj bio Vasa Pelagić, u Srpskom narodnom učilištu. Tada je i završio sve što je formalno imao od škole – dva ili četiri razreda (podaci se razlikuju). U Beograd je prvi put došao 1872. godine, gde ga je arhimandrit Nićifor Dučić, njegov zemljak, poslao u radnju Radosavljevića i Ignjatijevića da šegrtuje. Zadržao se u radnji samo tri godine jer je počeo ustanak u Hercegovini (Nevesinjska puška), bio je dobrovoljac u četi kapetana Đoke Vlajkovića. Lakše je ranjen. Posle godinu dana vraća se u Srbiju, opet kao dobrovoljac, da učestvuje u oba Srpsko-turska rata. Ratovi se završavaju 1878, i Luka Ćelović tad počinje samostalno da se bavi trgovinom, isprva šljivama i žitom.

Luka Ćelović Trebinjac – još jedan značajan čovek o koga smo se (mnogo) ogrešili

Bio je veoma uspešan, a kako i ne bi onako vredan, radan, promućuran i skroman što se tiče svojih potreba. Sad već kao dobrostojeći trgovac, osniva Beogradsku zadrugu 1882. Bila je to u stvari banka za male i srednje trgovce, zanatlije i činovnike „za međusobno pomaganje i štednju”. Bio je predsednik Beogradske zadruge sve do smrti.

Koliko je Zadruga bila uticajna i zaista pomagala početnicima u poslu, najviše govori podatak da je prvi kapital najvećih privrednika Srbije tog doba bio kredit koji su dobili od Beogradske zadruge. Deluje kao šala, ali savremenici tvrde da je Luka Ćelović zaista obilazio kafane, pa ako bi spazio nekog kome je odobrio kredit, a nemilice troši novac ili se kocka, morao je kredit da vrati.

Živeo je izuzetno skromno iako je zarađivao veliki novac. Međutim, gradio je zgrade, pomagao onima koji su zainteresovani da pokrenu ili usavrše posao, ogromne svote izdvajao za nauku, naučnike i profesore Beogradskog univerziteta, kao i za četnički pokret koji ne treba mešati sa četnicima iz Drugog svetskog rata (što su posle rata učinili komunisti). Četnici su tada bili angažovani na oslobađanju srpskih krajeva od Turaka. Sa dr Miloradom Gođevcem, Nikolom Spasićem, Vasom Jovanovićem, Žikom Rafailovićem i Ljubom Kovačevićem osnovao je Glavni odbor Četničke organizacije. Čak je zbog te aktivnosti bio meta bugarskih atentatora koji, na svu reću, nisu ni stigli do Beograda jer se tajnim kanalima saznalo za akciju koja je osujećena. Za potrebe opremanja četnika i njihove aktivnosti Luka Ćelović je mesečno davao 40.000 do 50.000 dinara, a dinar je tada vredeo mnogo, mnogo više, imao je zlatnu podlogu.

Luka Ćelović Trebinjac – još jedan značajan čovek o koga smo se (mnogo) ogrešili

Tokom Prvog svetskog rata je ministar finansija Laza Paču državnu blagajnu preneo i preko Albanije, a od Soluna do trezora u Marseju pratio je Luka Ćelović, pa je samim tim direktno zaslužam što je celokupna imovina Narodne banke Srbije sačuvana.

Kao (pre)bogat čovek, ali i zbog mnogobrojnih zasluga, bio je vrlo popularan, pa je pozivan na sve važne događaje, proslave, kao i na slave. Nije voleo nigde da ide, izuzev gde je morao. Međutim, voleo je muziku, pa se kod njega u kući, u ulici Kraljevića Marka, redovno sastajao hor Obilić, čiji je bio darodavac. Pevao je vrlo lepo, često i zajedno s horom Obilić, kao i s drugim dobrim pevačima koje je pozivao kod sebe u goste. Za Mokranjca je govorio da „peva kao heruvim”. Omiljena pesma mu je bila „Hej, trubaču, s bujne Drine“, koja je bila neslužbena himna bataljona 1.300 kaplara i uz koju je pokopan Dubrovčanin Ivo Vojnović.

Četiri godine pred smrt, 23. decembra 1925, sastavio je testament, u kome piše: „Moju zadužbinu namenjujem isključivo srpskom univerzitetu u Beogradu.” Uslovi su bili da zadužbina prihoduje, a da se glavnica nikako ne dira. Takođe, jednom godišnje podnošen je izvještaj o njenom radu. Tako je bilo skoro sve do 1969, iako je zadužbina posle rata konfiskovana i nacionalizovana. Tada je država „prodala” Metalservisu zgrade u Zagrebačkoj (sadašnjoj Koče Popovića), u stvari ih zamenila za nekoliko stanova za profesore Beogradskog univerziteta. Time su ukinuti i prihodi koje su nauka i kultura imale od rentiranja ovih nekretnina. Radi se o mesečnoj sumi od 260.000 dinara, iznosu koji se, dok je Luka Ćelović bio živ, u potpunosti trošio na finansiranje naučnih radova.

Luka Ćelović Trebinjac – još jedan značajan čovek o koga smo se (mnogo) ogrešili

Ono što je ostalo od zaveštanja Luke Ćelovića Trbinjca devedesetih godina je prešlo u privatne ruke. Koliko je bogatstvo ostavio, možda najbolje govori podatak da je do Drugog svetskog rata imovina Beogradskog univerziteta premašivala vrednost fonda Sorbone, pa čak i fonda Nobelove nagrade.

Sve je to raskrčmeno i raskućeno, čak nije bio pošteđen ni njegov portret koji je stajao u glavnoj Sali Rektorata Beogradskog univerziteta: tokom nemačke okupacije je „nestao“, a 2015. volšebno se pojavio na aukciji. Otkupili su ga zajedno akademici, profesori i ambasadori, njih dvanaestoro, i vratili ga Beogradskom univerzitetu. Gde mu je i mesto.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share