Levijatan – Andrej Zvjagincev

Od strave koja polako ali neizbežno pravi rupu u stomaku, teško je pobeći

Milja Lukić

I nekoliko dana posle odgledanog filma razmišljate o njemu, i opet neobičnost – nije to strava horor filma, već strava od ljudi, života… najgora moguća. Zlo u elementarnom obliku, pravi Hobsov Levijatan.
Za šta god da se uhvatite u pokušaju da ovaj film smestite u neke definisane odrednice, naići ćete na problem.

Inspirisan istinitom pričom iz jednog američkog gradića, smešten u rusku stvarnost, samo pokazuje kako su ljudske priče svuda iste. Čak i kad se radi o borbi sa sistemom, nevažno je u kojoj državi živite. Ovde je mesto radnje obala Barencovog mora, na severu Rusije. Tu živi Kolja sa sinom Romom iz prethodnog braka i ženom Ljiljom, ima automehaničarsku radnju, i zadovoljan je svojim životom. Gradonačelniku su potrebne Koljine kuća, radnja i zemljište okolo da sagradi veliki tržni centar. Nudi mu novac, Kolja odbija da se odrekne svega što predstavlja njegov život, počinju da se tuže… Naravno, mali čovek gubi od “vlasti”, ali pred to poslednje ročište rešava da pozove druga iz vojske (kako beše – drug do groba?), sada uglednog moskovskog advokata. Spor je izgubljen, ali nešto može da se uradi i koristeći “jezik” koji razumeju gradonačelnik i advokat. Jedan na svojoj strani ima “vrh vlasti” u Moskvi, drugi policiju, sud, crkvu… na domaćem terenu. Ko je moćniji? I kako se to odražava na Kolju, njegove život i porodicu…

Levijatan mora da se prepriča iz razloga što svako kome se predstavi ovakva priča očekuje akcioni film, brzo smenjivanje kadrova i, naravno, pobedu na kraju. Ne, ništa nije tačno: naslov je Levijatan, a glavna odlika filma je fenomenalna fotografija. Da, teško je spojivo sve što je napisano, ali…

Režiser Andrej Zvjagincev po mnogo čemu je neobična pojava u svetu filma. Rođen u Sibiru (Novosibirsk), glumac po obrazovanju, igrao u pozorištu, odustao od glume “zato što daske koje život znače nisu značile život”, radio kao domar i čistač ulica, “besciljno hodao” kako kaže. Reditelj postaje u kasnim tridesetim, prvo snimajući reklame, pa spotove, zatim kratke filmove, i na kraju postaje čudan debitant sa 40 godina, snimivši Povratak.

Tim filmom osvojio je silne nagrade, ali je mnogo značajnije što su ga proglasili za “naslednika Tarkovskog” i što nije bilo iole ozbiljnog glasila koje ovom filmu nije posvetilo makar nekoliko redaka. Sad već daleke 2004. godine postao je – zvezda! Svetska zvezda. Sudeći po intervjuima koje daje, to mu je najneomiljeniji deo posla. Kad ga je jedan novinar na konferenciji za štampu u Veneciji pitao da li su mu biblijske teme preokupacija, odgovorio je da su njegov prvi i drugi film (Povratak i Izgnanstvo) “dijalog između Starog i Novog zaveta”, da bi odmah zatim stavio palac u usta i dodao da “ne zna šta junaci u filmu rade i da li su njihovi postupci ispravni ili ne”.

Bio ironičan ili ne, tek – arhetipske slike ređaju se jedna za drugom u Levijatanu, obilno potpomognute fantastičnom fotografijom, namerno ili slučajno – svejedno. I prvi i poslednji film počinju kadrom potonulog čamca. Omiljena slika? Aluzija na biblijski Potop? I jedno i drugo, i još mnogo toga. Simbola je na sve strane, samo treba malo zagrebati. Humor je specifičan, malo grub, malo crn, pravi “severnjački”. Patetike nema ni od korova.

Proglašen za naslednika Tarkovskog, Zvjagincev nagoveštava da je po senzibilitetu za priču ipak bliži Bergmanu (obojica znaju da naprave rupu u stomaku bez specijalnih efekata), a opšte teme smisla ljudskog postojanja, koliko god pripisivane Bibliji, što deluje grandioznije, ipak je ispravnije pripisati Tarkovskom. Ima i Hičkoka, u najboljem smislu – u podizanju tenzije i u latentnoj jezi tokom nekratka dva sata i 20 minuta koliko film traje. Ne bojte se, nećete ih ni osetiti. Koliko god tražili Bibliju, Tarkovskog, Bergmana i Hičkoka u Levijatanu, mada ćete ih sve pronaći na gomili, ipak na kraju morate priznati da film “liči” samo na Zvjaginceva i ni na koga drugog.