cohen

S ovim svetom i definitivno nešto nije u redu kada najnoviji album novopečenog osamdesetogodišnjaka donosi sa sobom više vitalnosti i energije nego što je to slučaj sa devet od deset višestruko mlađih muzičara. Situacija koja pomalo podseća na Kalčo današnjice – tek promovisani treneri koji sede na klupama timova italijanskih prvoligaša poput Pipa Inzagija i Vićenca Montele verovatno su i dalje bolji egzekutori od svojih štićenika na terenu…

Marko Nikolić

Prezirem kanone. Posebno umetničke. Nikada nisam čitao ni Šekspira ni Puškina, niti Krležu i Miku Antića. A ni Hantera S. Tompsona. Nisam nikad slušao ni Bitlse i Stonse, ni Bouvija, Clash, Led Cepelin (neistina; jesam malo) i Springstina, a bogami ni EKV i Azru (iako je ćale imao Sunčanu stranu ulice na kaseti). Nisam gledao Lost, Breaking Bad, Igru prestola i još tri miliona „epohalnih serija“. O filmovima bolje i da ne počinjem, zaboraviću nekog. Neke. Ta vrsta umetničkog štreberluka mi je oduvek bila odbojna. Umetnost je sloboda, i koliko si i učenik, toliko si i učitelj sam sebi, u smislu da sam biraš svoje mentore i kurikulum, što bi se bolonjski reklo. I posle sam spajaš tačkice – u tom ličnom činu je sva poenta odluke da se izbirljivo bira, čak i kada to nešto izabere tebe. I priznajem da me je oduvek iritiralo ono „umetničko“ u klizanju – zbog „obaveznog programa“. Sinhrono plivanje mi je, bar nominalno, zvučalo poštenije. Ribe koje se njime bave ionako su najbolje građene. U svemiru.

Prezir je, ipak, teška, neproduktivna kategorija. Ima ona sjajna Moravijina knjižica o njemu. Ima nečeg mučnog u njemu, statičnog i kontradiktornog. Nije emocija, a poništava sve emocije. Izdaje se za princip, a utire put ostrašćenosti. Kumuje pojavama poput mentalne zaraze kada se prezirom prema nacionalizmu daje oduška najnižim odlikama mentaliteta protiv koga tobož istupa. Šešeljevski presuđuje Šešelju i šešeljevcima, a poenta je da Šešelja, u bilo kom obliku, ima što manje. To je sumnja bez suđenja i prosuđivanja. Sreća nije isto što i uspeh. Pobeda prezira je Pirova. Poenta je ostati živ.

Ulaskom u devetu deceniju života, Cohen to očigledno zna. I on je deo kanona, mada više vreba iz prikrajka. Nekako je autsajder u toj priči, kao da je slučajno uleteo u tu bandu. Ima neke nonšalantne elegancije kod njega, iako na ovom svetu nema slučaja. Nije teško kada ti odelo skrojeno po meri lepo stoji, pravo dostignuće je kada si komotan u koži koja ti je data rođenjem. Sreća je u onome što imaš. Cohen nesumnjivo poseduje mnogo. Jevrejin, provokator, romantik, ženskaroš, Budista, izgnanik, džanki – uvek na strani najslabijih, s osećajem za sve. „Čuvaj se ljudi koji rimuju istinu“, napisao je jednom Andrić. Meni je ova prijateljska distanca dovoljna, sa Cohenom u uređaju ili na papiru. Neko je nekad ionako napisao da svi ljudi kojima smo odlučili da verujemo su ili već mrtvi ili su stranci.

Naša dosadašnja druženja su bila sporadična, nepotpuna, ali ne i površna. Pročitao sam jednu knjigu o njemu, kao što sam verovatno jedini čovek na svetu koji je pročitao jednu Bergmanovu knjigu a da nije pogledao nijedan njegov film. S obzirom da je pre svega pesnik i pisac, pa tek onda muzičar, Cohen, autor jedne od poslednjih kompletnih (potpunih/onih za koje biste želeli da se nikad ne završe) pesama zbog kojih se imalo rašta i roditi, traži prave reči budući da je jedan od poslednjih vernika u njihovu snagu. Zna da kada su prave pogođene, malo šta sa njima može da se meri na ovom svetu. I nastavlja da pogađa. Majstorski, bez napora.

Iako u svojoj nemoći da nastavi da reprodukuje vrednosti, muzička industrija sve češće pribegava pomoći penzosa, Popular Problems zatiče svog autora krepkog i raspoloženog, na visini stečene reputacije, uz bok briljantnom albumu Ala Greena iz 2008. Lay It Down. Ne mogu da se odlučim o kome bih od ove dvojice veterana prvo gledao film, ali znam da bi oba bila na nivou fenomenalnog Reja. Dok do toga ne bude došlo, tu je ova ploča na kojoj je sva ta punomasna i cool muzika koja mutira od bluesa do countryja i unaokolo, sa sve prijatnim pratećim ženskim vokalima, samo postolje za Glas koji nagoni na odmotavanje sopstvenih filmova. Uvodna Slow je tu da me podseti da se posle pedesete posvetim čitanju Biblije, slušanju klasike i uzgajanju cveća, A Street da se ne vraćam na ono što je bilo i više nikad neće biti, a Born In Chains da nikada ne pristanem na nepravdu ako želim da sačuvam svoju dušu. Cohen svoju jeste tako što je prihvatio bol kao cenu življenja. I i dalje je živ.

Podeli s drugima