Između krajnosti – Ivan Ivačković (Laguna)

---

Hitovi Štulića s početka karijere nudili su u svojim metaforama više mogućnosti tumačenja i to je ono što današnjim muzičarima s naših prostora nedostaje

---

Darko Doni

Balkanski „gordijev čvor“. Otrcana fraza. U međuvremenu, bolja nije izmišljena. Autoru knjige Između krajnosti Ivanu Ivačkoviću, u pregledu albuma grupe Azra i solo projekata Branimira Džonija Štulića, smeta vulgaran i mizogen način izražavanja pop rok hroničara (post)jugoslovenske stvarnosti. U nedostatku pravih reči, svaka psovka je na svom, pravom mestu. Stvarno, ne postoje pravi izrazi s kojima mogu da se dokuče svi jadi i tragedije koje su zadesile taj balkanski prostor. Tako da postupke i javno delovanje Džonija s početka 90ih, pa naovamo, možemo nekako i da razumemo.

S prva četiri albuma (1980-1982), vokalno instrumentalni sastav Azra ušao je u anale scene koja nije trajala dugo, ali je iznedrila neke veoma zanimljive i jedinstvene pojave, bendove i urbane legende. Ta scena na postoji više, tačnije, rascepkana je u više nekonzistentnih, ali prilično homogenih scenica, bogatih u kvantitetu, ali prilično banalnih u poređenju s onim što im je prethodilo.

Neko će možda reći da je Ivačković bio i preblag prema onom delu opusa koji kreće od albuma Kad fazani lete iz 1983. godine, pa sve do solo izleta Blase iz 1997. Mora da se prizna, taj trud je očigledno bio ogroman i na to polaže potpuno pravo. S akribičkom preciznošću, ovaj cenjeni novinar analizirao je ne samo muziku i tekstove, nego je, paralelno, služeći se vremenskim kontekstom, išao tako daleko da je proučavajući omote, na njima pronalazio greške, kakva je primerice u neispravnom navođenju izvora obrađene pesme benda S vremena na vreme – Traži mene, gde umesto V. Đukić/M. Čukić, stoji Ninković/Čukić.

Ti detalji svakako ne mogu da ometaju mnogo tok čitanja, ali višestruko proveravanje izvora stvarno zacrtava s kakvom profesionalnošću i posvećenošću je urađen ovaj posao. I to mora da se ceni.

Sam Štulić bio je osporavan i slavljen tokom celokupne karijere. Njegove pesme pevale su se širom bivše države, a starije generacije ih se i dan danas rado sećaju. Pa ni oni koji nisu pratili popularnu muziku, znaju neke njegove refrene napamet. Rođen u Skoplju, odrastao na zagrebačkom asfaltu, gradu svoga formativnog odrastanja posvetio je neke od najlepših stihova, kao što je recimo: Kada Zagreb izranja iz sna/Čekaju ga konduktera dva/Da ih povede na remizu/Da razbiju lozom krizu. Njegovi hitovi s početka karijere nudili su u svojim metaforama više mogućnosti tumačenja i to je ono što današnjim muzičarima s naših prostora nedostaje. A možda su i vremena takva, da se ceni samo banalnost i direktnost u izražavanju.

Kako se politička slika menjala, tako se i Štulić okretao, primerice tradicionalnim narodnim pesmama, klasičnom (hard) roku, uslovno rečeno: primitivnom erotomanstvu.

Raspustivši svoju standardnu postavu, snimajući prilično neselektivno i furiozno, pa kratki izleti na engleskom jeziku, sve to, uticalo je da se krajnje idolopoklonička slika o Džoniju u nekim delovima naroda razvodni. Nije bila ta verna publika tako malobrojna, naprotiv. Albumi su prodavani u zavidnim tiražima, i oko njihove valorizacije još se vode sudski procesi.

Šta se danas dešava s Džonijem? To možemo da saznamo iz povremenih intervjua i javljanja u medijima. Rasterao je svoje prijatelje i još davno se povukao u holandsku ilegalu. Tamo vreme provodi igrajući fudbal, snimajući i postavljajući akustične obrade na jutjub kanalu i uz starogrčke klasike. Mora da se prizna, njegove reči i dalje imaju oporost i težinu, iako im je, razumljivo, rečnik pomalo ograničen i skučen.

Kakve nove balkanske države, takvi su i njihovi heroji. Za Džonija možemo reći da je heroj bez države, heroj generacija sećanja. Još nekoliko godina i biće sedamdesetogodišnjak. Ko bi rekao da vreme prolazi tako brzo?