imperija

Kristina & Marko su zajedno pogledali i usput komentarisali prvu sezonu ovogodišnje hip hop sapunice, zarazne za gledanje ali i prepune lako uočljivih slabosti

Kristina Đuković i Marko Nikolić

Marko: ‘Oćeš ti da počneš?

Kristina: Može. Pošto smo već utvrdili da je Imperija sapunica, prvo što iznenađuje je da uprkos ogromnom broju sporednih likova (ličnih asistenata zvezda, izvođača sa etikete, ljubavnica, zaposlenih u Imperiji itd), radnju tokom čitave sezone praktično vuče samo glavna junakinja, povratnica iz zatvora Kuki. Za razliku i od najgorih sapunica koje smo imali prilike da gledamo, ovde gotovo da uopšte nema paralelnih linija radnje i podzapleta. Što je velika šteta, budući da su neki sporedni likovi kao npr. lična asistentkinja Kuki, veoma zanimljivi ali nažalost dati samo na nivou krokija. Zbog ove velike slabosti već posle treće-četvrte epizode, kada se ustanovi borba supružnika za vlasništvo nad Imperijom, ovaj glavni sukob se razvija samo kroz repeticiju i čak dalje kroz seriju svoju veoma zanimljivu šekspirovsku premisu („borba za presto“) proćerdava kroz nušićevske scene površnih čarki na istu temu.

Marko: Prva i osnovna slabost je bledunjavi glavni glumac (Terens Hauard). U stvari, ako se setimo filma Hustle n’ Flow, on zna da odigra repere, problem je što je lik Lušsa Lajona vrlo neuverljivo napisan. On je čovek koji umire, najveća je zvezda i poseduje milijarde, a da pritom ne poseduje nikakvu harizmu i često se stiče utisak da statira u svojoj seriji iako bi trebalo da predstavlja uspeh i moć. U tom smislu, iako nominalno glavni, on je znatno inferiorniji u odnosu na Kuki, koja je „pojela“ seriju. Vratiću se kasnije još na nju, a ono što je ovde takođe interesantno, kad već pominjemo temu matrijarhata, i ostale aktuelne postmoderne teme pokrivene su likovima njihovih sinova – preduzetništvo, homoseksualizam, psihički problemi, promiskuitetnost itd. Serija se prilično lako gleda, ali se čini da se njom samo pojačavaju stereotipi vezani za crnačku zajednicu i hip hop muziku, što je posledica želje da se ove društvene pojave i fenomeni oblikuju po uobičajenom kalupu uspešnosti, čime Imperija gubi potencijalno veliki adut iz ruku. Umesto da približi jedan svet, ona se razvodnjava tako da bude prijemčiva svima.

Kristina: Vezano za lako gledanje koje si pomenuo, to je samo donekle tačno, budući da serija ima i drugi veliki problem – nedostatak likova za koje gledalac ovakvog tipa serija može da se veže, budući da osim Kuki nema nikog simpatičnog. Trojica sinova, iako na papiru napisani da se među sobom veoma razlikuju, zapravo lavovski deo prve sezone imaju identičnu funkciju  – da budu pasivni pioni u spletkama majke i oca oko moći.

Marko:  Sukobi sinova su od početka fingirani i neuverljivi, iako je zamisao bila da oni predstavljaju po jedan zaseban princip pristupa životu, to se niveliše njihovim identičnim ciljevima. A i sam transfer moći je očekivan i nespretno urađen.

Kristina: Ispada da iz želje da se serija lako gleda, gledaocu je sve previše olakšano shematizmom sukobljavanja tako da nakon određenog vremena seriju je sve teže gledati.

Marko: A muzika, koja je mogla da bude kohezivni faktor je takođe u potpunosti podbacila. Vidi se da se ni na čemu nije štedelo, pa ni na tom segmentu čim je Timbaland bio muzički producent, ali pesme su blago rečeno otužne – restlovi restlova, nigde ni dašak života, sve isprano i uredno sterilisano. Lušs bi trebalo da bude neka ulična legenda iako mu je muzika mlaka, i nije jasno na čemu se temelji ta legendarnost, a sličnim hip pop stopama nastavljaju i njegovi potomci. Opet tu stvar vadi Kuki, koja kao neko ko je bio odsutan 17 godina, na nivou psihoanalize može da predstavlja epohu žanra kada je on bio kreativno plodniji nego što je danas. Za razliku od Nešvila, zahvaljujući kome zavoliš kantri, gledajući Imperiju smoriš se od hip hopa.

Kristina: Posebno je iritantno insistiranje na „hitovima“ srednjeg sina, čije muzike ima najviše u seriji.

Marko: Pa, on je najmekši, u svakom smislu (opšti smeh). Sad mi pade na pamet simpatičan povratak Kortni Lav, čiji je kameo propale zvezde osvežavajući.

Kristina: Za razliku od ostalih sporednih likova, njen lik je izneo upečatljivu zaokruženu priču.

Marko: Da polako rezimiramo, mnogo toga se ovde htelo, ali iako je serija veoma gledana u Americi, ona ne donosi ništa novo niti su stari obrasci ubedljivo iskorišćeni. Hip hop ovde smeta, jer ništa ne doprinosi i samo je presvlaka za već hiljadu puta ispričanu priču. Kao da su toga bili svesni i scenaristi, čim se često rabi izveštačeno oduševljenje „hitovima“ i stalnim podsećanjem da imamo retku privilegiju da izbliza posmatramo najveće zvezde.

Kristina: Šteta što načeti koncept „šekspirovske“ drame u svetu hip hopa nije do kraja osvešćen i hrabrije izveden, inače bi to mogla biti zanimljiva serija.

Marko: Ukratko, propuštena šansa.

Kristina: Da.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •