GRAVITY

Slobodan Vujanović

Preksinoć kod Billa Mahera u emisiji pomenuli su Gravity i neke njegove „nelogičnosti“ kao i neke „daleko“ upadljivije poput toga da medicinski radnik dolazi da popravlja kvar na satelitu… Lep dokaz da pred svinje možeš uzalud bacati bisere. Naročito pred slepe svinje.

Ne kažem da Alfonso Cuaron nije trebalo da se za svoj 100 miliona dolara vredan film bolje konsultuje oko nekih stvari, ne mogu da poverujem da nije, a ne mogu i da ne priznam da ovo oko medicinske radnice u svemiru nisam ni stigao da primetim.

Što se mene tiče, Gravity ima ubedljiv sled događaja, s obzirom da se radi o holivudskoj fantastici on je tek povremeno preterao u onom „e, ajde, sad i to!“ i tek na jednom mestu je potcenio samog sebe i nepotrebno zapao u dubiozan „we can work it out!“ mod koji potom vodi film sve do kraja i u hepiend. Ne računajte mi ovo kao spojler, već pre kao izraz dubokog žaljenja što je do toga došlo, pošto u jednom trenutku deluje da bi Gravity mogao biti jedan od najmračnijih filmova svih vremena (i završiti kao takav) i sve do tog trenutka i u tom trenutku on izgleda čudesno. Ali to se ne desi.

Razlozi za to možda se delimično tiču onih 100 miliona dolara koji će se sigurno brže razmnožiti ako ostanemo u domenu „nemogućeg“ filma, nego „mogućeg“ života, ali i u posve šizofrenom Cuaronovom opusu koji obuhvata: jednu adaptaciju Charlesa Dickensa, jednu adaptaciju J.K. Rowling, jednog filma koji se zove I ja tebi mamu! i jedan od najboljih naučno-fantastičnih filmova ikada (dobro, sada dva). Cuaron, očigledno, nije savršen ali na svakom terenu igra iznad proseka. Ovde kao Nole.

Gravity ima jednostavnu radnju- u toku popravke jednog satelita dolazi do kurcšlusa nakon čega dva astronauta moraju da se snađu kako znaju i umeju da sebi obezbede natrag put na zemlju. Gravity ima i jednostavu egzekuciju (skoro kao Open Water koji je neko ne bez razloga pomenuo)- on razvija situaciju praktično u stvarnom protoku vremena i maksimalno crpi potencijal svakog trenutka.

James Cameron možda jeste izmislio 3D na filmu, ali je Alfonso Cuaron snimio prvi film koji otvara i vaše treće oko radi potpunog ugođaja u trećoj dimenziji. Do sada sam mislio da je Tim Burton u Alice In Wonderland prvi (i do Gravity jedini) uspešno inkorporirao novu dimenziju u radnju filma i time joj dao mnogo više od šrafa ili otkinute šake koja ide u vašem smeru. Bajka Lewisa Carrolla kao da je računala sa mogućnošću takve jedne tehničke ekstenzije dok je smišljana i ista je, zapravo, suštinski instalirana u njen svet. Kod Cuarona to nije slučaj. On pre preuzima 3D potencijal koji su koristili neki dokumentarni filmovi da nas što uverljivije približi jednom prostoru koji je tu oko nas, ali, za većinu, nedostižan. I da u ovom filmu nema nikakve akcije, već da samo imamo dovoljno uverljiv utisak da plutamo kosmosom, to bi bilo dovoljno. Cuaron nam je sa Gravity poverio istu misiju kao svojim likovima- da probamo da preživimo.

Prvih 15 minuta sam mislio da ću da izađem. Jer vratolomni pokreti kamere u 3D doživljaju bude mučninu dok se ne naviknete, naročito, ako kao i meni, sav taj mračni prostor samo budi osećaj klaustrofobije. Sandra Bullock i George Clooney (treći astronaut, nažalost, nije Dr Koothrappali iako totalno zvuči kao on) su fenomenalno odabrani, jer oba glumca sa sobom nose šarm i duhovitost dovoljnu da se izbori sa mrakom i ozbiljnošću svega što se dešava. Oni su „dosadne“ trenutke učinili zabavnim, a „fantastične“ realnim. Plus, otvorili su, svako na svoj način, put ka melodrami koja je ovaj film ispunila prekopotrebnim životom. Sem poslednjih desetak minuta samoupravne i stoprocentne „američke“ borbe Sandre Bullock za opstanak ostatak filma je skoro savršen. Oduzima dah. Čak i ako ste odgledali par stotina filmova relativno skoro.

Što se mene tiče Gravity mi je rekao sve o odisejama što mi Kubrickov film nikada nije rekao. On mi je pokazao i beskonačno i konačno, on me je pustio da skoro pipnem i jedno i drugo, kao i koliko je sitna i „lako prelazna“ granica između njih. Stezao sam sedište kao malo dete brinući za junake filma, jer sam bio tamo sa njima. Uspeli su da me ubede da je moje prisustvo neizostavno.

Gravitacija je ona sila koja nas vuče nečemu. Kojom smo skoro definisani. Koja nas vuče prema Zemlji, životu, stvarima koje volimo… Sem tamo negde, daleko, gde ona ne važi. I gde za jedan jednini trenutak mi sami i svi naši životni koncepti mogu biti redefinisani prestankom njenog dejstva. Gravity je i film o tome da borba mora biti neprestana, da je život čudesan, da izlazak sunca tamo negde mora biti bolji od svega što smo gledali na televiziji zajedno… Gravity nas čini strašno malim i pokazuje koliko veliki možemo da budemo. A tu su još i Rusi i Kinezi i okupiranje i đubrenje svemira i posledice toga…

Najviše od svega impresionira me koliko je čitava zamisao jednostavna i sa koliko je ludačkog rada sprovedena u delo. Pardon, u remek-delo.

Preuzeto s bloga Mislite mojom glavom uz dozvolu autora.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •