force

Ova drama o četvoročlanoj porodici koja očigledno ne stoji loše (bar ne na skijama u skupom hotelu u francuskim Alpima) izgleda da je isto drama o ljudima koji su primorani da se mešaju u svoj život umesto da se prepuštaju stihiji

Kristina Đuković

Nakon kratkog istraživanja o tome šta je reditelj Ruben Ostlund, Šveđanin koji je napravio film Force Majeure, ranije režirao, nabasala sam na zanimljiv naslov nekakvog kratkog filma koji je potpisao. Let the others deal with love – tako se zove. Sasvim zgodno kao šlagvort za priču o Turistima, kako su naši preveli Ostlundov aktuelni film. Jer, ova drama o četveročlanoj porodici koja očigledno ne stoji loše (bar ne na skijama u skupom hotelu u francuskim Alpima) izgleda da je isto drama o ljudima koji su primorani da se mešaju u svoj život umesto da se prepuštaju stihiji.

To zvuči ako ne francuski, onda salonski – muke glavne junakinje, pomalo, jesu nalik jadima neke ruske ili dubrovačke aristokratije koja se izjutra probudi i odluči da izbuši čamac u kom mirno plovi, bez da nam neko da spisak lekova koje su pre toga uzimali. Ali, ovaj Šveđanin uspeva da taj čamac utera u sobu svakog ko film pusti. Kao da svako od nas, čak i ako ne zna da skija, u sebi gaji ta užasna potpitanja koja ne želi da postavi jer deluju banalno u odnosu na komplikovanu građevinu života. Naš narod bi rekao, traže dlaku u jajetu, ali istina je da je dizajniranje svog prisustva u sopstvenoj kući, porodici ili na poslu postala umetnost svuda, kao što je možda oduvek i bila. A Ostlund veoma precizno slika muku tog staklenog kaveza normalnosti (ili, kako ga naš narod zove “sve po redu”) i života pod njim.

Gotovo školska dramska situacija pahulje koja, kad se zakotrlja, pravi grudvu, a potom i lavinu ili, drugi primer – domina koje, gurajući jedna drugu, prave kaskadni pad čitave konstrukcije (da ne pominjem kulu od karata) iskorišćena je doslovno u ovom filmu tako što jedna, naizgled banalna situacija izaziva potres i dalje pucanje glazure, kao uzorak, u snegu i ledu uhvaćene porodice.

Da ne zvuči generički (sreća pa naš prevod Turisti ukazuje na konkretniju stvar – slešer sa Rusima i Rumunima), Force Majeure pre svega oduševljava humorom apsurda koji se prepoznaje u prenošenju nanosa lavine na omanje kućerke, u ovom slučaju sporedne junake. U ovome, doduše, i preteruje, što je glavna mana filma – kada ponestane goriva u vađenju žuči iz sve dubljih slojeva porodičnog jada, pribegava se pomalo nasumično isposlovanim krokijima snega, leda, magle, škripe skijaških korpi, te prizora praznih hodnika mondenskog hotela koji, na žalost, nije onaj iz Isijavanja da bi, kad se promućka, izazvao utisak hladnog i indiferentnog sveta kojem fale inicijalne emocije.

I opet, taj kraj. I u ovom slučaju razočarava, ostaje da visi među Alpima kao strela ispaljena iz tobolca pobednice u Igrama gladi. Ali, ipak, pristojna lavina!

Podeli s drugima