KKLP#18F-Druckbogen

Nije baš da je na pola puta, ali je fakat da Irsku Atlantik zapljuskuje između Amerike i Engleske, te dve zemlje proleterske. Zato se ovo ostrvo i čini kao idealno mesto pod suncem (?!) za izradu ovog mračnjikavog, interesantnog techno/dubstep hibrida

Pomalo je bizarno, a svakako zapanjujuće koliko su futurističke proklamacije i ambicije elektronske muzike u globalu brzo postale retro i zastarele, i sa kakvom je lakoćom i brzinom jedan poprilično političan muzički pravac, a po nekima i poslednji istinski stil života skopčan s muzikom, korporativno progutan i ispran od svoje protestne suštine.

No, nema mesta kukanju – i u ova fragmentarna, eklektična vremena, techno ume da iznenadi silinom i svežinom. Poslednji u nizu primera stiže nam iz Dablina od momka koji se zove Ijon MekDonel, skrivenog iza umetničkog imena Eomac. Na globalnoj sceni reputaciju je stekao kao polovina techno dueta Lakker, čije članstvo već deceniju unazad upotpunjava njegov školski drug, Bubamarin imenjak Dara Smit. Spectre je njegov drugi solo album, a za mnoge, uključujući i autora ovih redova, ujedno i prvi susret sa MekDonelovim radom.

Lični kriterijumi za procenu izdanja iz ovog, za verbalizaciju prilično nepodesnog žanrovskog faha su prilično jednostavni – da li prostrto na peškir fajla izaziva emociju & da li može da se sluša noću po ulicama na kojima nema žive duše? U slučaju Spectre, odgovor na oba ova pitanja je potvrdan i ne samo to – ovaj album je proizvod napora da se glatko obavi sintetizacija zvukova ostrvske klupske scene i nemilosrdno-čarobne detroitske techno bajke. Uz sve to, dve teme sa ove ploče imaju u svojim naslovima reč “riddim” čime se naoko jedva primetnim gestom odaje priznanje za postavljanje temelja čitave ove priče još jednom ostrvu, samo ovaj put smeštenog u Karibima.

Spectre je mračna i zaokružena celina koja se u dve reči može opisati kao urbana distopija, narogušeno ledene atmosfere policijske države u kojoj su i senke neprijatelji, a brujanje motorola na svakom ćošku alarm za uzbunu. Dubsteperski gruv koji izbija iz komforno klaustrofobičnih bas linija sveden je na oštre zube, a nelagodna prljavština koja izbija iz zvučnika pročišćena je purističkim Detroit pristupom ranih devedesetih, koja razvejava i poslednje pomisli da se ovde radi o “easy listening” albumu. Sveprisutni prepoznatljivi narativ kao proizvod postupka hibridizacije je ta vodilja koja tera avanturističkije nastrojene slušaoce da se probijaju kroz katakombe spartanski uštrojenih ritmičkih skeleta i poput bodibildera steroidima nakljukane paranoične pulsacije koje su “po osećaju” bliže ekstremnim gitarskim pravcima nego uobičajeno shvaćenoj “muzici za igru”. Nešto blaža i melodičnija Deeva služi kao meditativni predah u samom srcu albuma, sa koga nema previše smisla izdvajati ostale teme, budući da u totalu nose veću težinu nego svaka ponaosob.

MekDonel se po kompletiranju ovog albuma, na kome je radio nekoliko godina, preselio iz Dablina u Berlin, odakle se stoluje etiketom Killekill, čiji žig objave krasi ovu markantnu ploču. Prema najavama, do kraja godine bi svetlost dana trebalo da ugleda i drugi album Lakkera, i to za prestižnu kuću R & S. Sasvim dovoljno razloga za optimizam i zadovoljstvo.

(M. N.)

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •