canox

„Najzad!“ – pomislila je svaka misleća hip hop glava na konačnu pojavu ovog, k’o kiša u pustinji čekanog albuma

Marko Nikolić

Praktično svi imamo omiljene filmove koje smo već gledali mnogo puta, a onda ih opet pogledamo kad pri šaltanju kanala na njih nabasamo, i uvek je osećaj kao da je prvi put. Poverljivo iz LA, Titanik, Oficir i džentlmen, Mi nismo anđeli, Tesna koža… Postoje i takvi albumi. Lično, od vremena kada je internet lavovski promenio naše življenje, pa više nismo ograničeni trajanjem kaseta i diskova, s vremena na vreme iznova se vraćam nekim albumima pomerenih post-hardcore Teksašana At The Drive-In i debiju harlemskih hip hop bogova Cannibal Ox – Cold Vein (2001) i proučavam tekstove.

U prvom slučaju privlače me (minimum) četvorosmisleni stihovi čiji bi mi pun smisao izmicao i kada bi mi engleski bio maternji jezik. U potonjem, u nekoj vrsti spoznajne euforije prožme me osećaj kao da mi je faktičko sredstvo sporazumevanja globalizacijske epohe jezik na kom zapravo mislim. Uz pomoć producenta/repera čiji je alijas El-P, ujedno i vlasnika legendarne etikete Def Jux (tokom devedesetih člana za underground hip hop takođe bitnih Company Flow, uz repera Bigg Jusa (sa Orkom Eloheimom pravio čuda i u Nephlim Modulation Systems) i producenta/didžeja Mr. Lena), dvojica repera iz Harlema, Vast Aire i Vordul Mega, inače članovi šireg reperskog kolektiva, sjajnog Atoms Family, od reči i stihova su sazdali svet pred kojim i dalje zastaje dah. Surova geto svakodnevica preživljavanja u Njujorku, prošarana konstantnim osećajem gladi nadograđena je mističnim i misterioznim poetskim jezikom, sa napušenim kracima u ezoteriji i učenjima ulične (pseudoislamske) sekte Nation of Gods and Earths s jedne, odnosno besprekornim stripovsko-filmskim SF referencama i zaokruženim konceptima s druge strane. I sve to je posluženo uz stilsku elokvenciju koja je ekvivalent Šekspira s betona, bez ikakvog preterivanja. Cold Vein nije napravljen kao kulisa za žurku u kojoj možete uživati u društvu, ali opskrbljeni slušalicama ili dobrim zvučnicima, u situacijama „1 na 1“, ovaj album je „kao saliven“ da bez veće muke napravi žurku u vašoj glavi.

Kao da su neki drevno-futuristički duhovi zaposeli duše repera i njihovih gostiju na ovoj polivalentnoj ploči, i dalje nečemu najboljem što je iznedrio tekući milenijum. Slavljena kao jedna od najvažnijih (underground) hip hop ploča svih vremena, s ove distance se stiče utisak da su Cannibal Ox uspeli da ostvare nešto teško zamislivo – jezikom pop kulture i njenim sredstvima oni su, zahvaljujući neviđenoj erudiciji i verbalnoj spretnosti, uspeli da je transcendiraju i prevaziđu, upotrebljavajući je kao što je svojevremeno Vitgenštajn (rekao da je) iskoristio one čuvene merdevine znanja, pre nego što ih je odbacio. Objavljen samo nekoliko meseci pre 11. septembra, Cold Vein je ujedno i labudova pesma njujorškog hip hopa, mesta rođenja ovog žanra, koji se nakon pada Kula nikada nije oporavio, vremenom gubeći globalni tron koji je decenijama okupirao.

Sve što se nakon tog masterpisa zbilo s grupom samo je pojačalo njenu privlačnu auru misterioznosti – ona se gotovo nije ni oglašavala, osim jednog albuma uživo, Vast i Vordul su, ispod radara, objavljivali solo ploče na kojima su jedan drugom gostovali, a koje nisu mogle ni da primirišu specijalnoj aromi zajedničkog opusa. Najbolje je (tržišno) prošao El-P, što zahvaljujući solo radovima, što u saradnji sa južnjačkim reperom Killer Mikeom u okviru dueta Run The Jewels (volim obojicu pojedinačno, ali mi se prvi album toliko nije svideo da mnogo hvaljeni drugi iz prošle godine još nisam ni preslušao). U međuvremenu, Def Jux je kao još jedna u nizu diskografskih žrtava interneta prestao s radom, a El-P je za Vast Airea izjavio da je neka buduća zajednička saradnja nemoguća misija. Nezvanično, zapelo je, a oko čega drugog nego para. Za sve to vreme, Cold Vein je bez spotova, bez pompe, bez turneja, čisto zahvaljujući sopstvenim kvalitertima lagano postajao Sveti gral hip hopa.

U nedostatku proverenih informacija i medijske prisutnosti, kolale su glasine da je Vordul godinama patio od depresije, da je neko vreme u Harlemu proveo kao beskućnik, dok je ekstrovertniji Vast, kao diskografski prisutnija polovina nukleusa grupe bezuspešno pokušavao da dođe na mesto koje mu je objektivno sve ove godine pripadalo, ali se žanrovska klima post-9/11 Amerike i sveta toliko promenila da je za veliku većinu repera koji zapravo imaju šta da kažu postala vrlo nepristupačna. Vastu je preostalo da izvuče starog pajtosa iz bedaka (za kog je više puta izjavljivao da i nije baš društvena osoba) i počne ispočetka – krajem 2012. grupa je opet bila u pogonu na povratničkoj turneji, a na proleće 2013. oglasila se obećavajućim EP-jem Gotham. Pre desetak dana, najzad je u sopstvenoj režiji objavljen i dugo čekani povratnički album Blade of The Ronin. Fanovi CanOxa su na svojoj koži iskusili kako je bilo ljubiteljima Guns n’ Roses dok su decenijama čekali na Chinese Democracy.

U El-P šuze uskočio je gotovo nepoznati producent Bill Cosmiq i dobro odradio posao, držeći se proverenih vrednosti boom bapa devedesetih, sa povremenim, dobrodošlim izletima u sci-fi/egzotično ludilo. Ronin je inače u drevnom Japanu bio samuraj bez gospodara, tako da oni koji su povlačili dalekoistočne paralele u njujorškom hip hopu između Wu-Tanga i CanOxa imaju još razloga za zadovoljstvo. U više od sat vremena spakovan je primeran puristički hardcore hip hop, koji bi zvučao anahrono da nije reč o Cannibal Ox koji se, kako je to jedan recenzent zgodno primetio, „otkad postoji oglašava iz budućnosti“.

Spisak gostiju je takođe impresivan, a najzvučnija imena treba tražiti u U-Godu iz već pomenutog Wu-Tang Clana, MF DOOM-u i Elzhiju, koji su svi odreda spremili ubitačne strofe i tako na pravi način dodatno izoštrili okrvavljeno sečivo harlemske grupe. U izrazu dva glavna „spittera“ primetno je da se, u skladu s godinama (Vast je 1978. godište, a Vordul godinu dana mlađi), klatno rima pomerilo više u stranu stila izlaganja i referenci na religiju, ezoteriju, SF i igre reči, nauštrb sirovih raporta s ulice (Vordul je više zainteresovan za pedagogiju od živih opisa ovih dana), ali je sama „dostava“ (delivery) nepobitno pravedničko-ulična i strogo se drži baze nepisanih pravila najtvrđeg/mračnog hip hopa – minimalne matrice, gotovo religiozno uzdržavanje od refrena i pričanja trivijalija i čistih gluposti.

Neupućenima ovaj album može zazvučati neujednačeno i razuđeno, no onima koji znaju da prepoznaju prave (post-pop) vrednosti uzbuđenja neće manjkati  – pre svih tu je prvoklasni astrološko-poetski benger The Fire Rises u kojoj Vast Aire uz pomoć sempla iz French Montanine 9000 Watts po ko zna koji put demonstrira svoju superiornost u emsiingu, zatim maherski „kolabo“ sa MF DOOM-om Iron Rose, dobrodošlo vutengovska Blade: The Art of Ox (jedina produkcija na ploči koju ne potpisuje Bill Cosmiq, već Black Milk), ubistvena Thunder in July… Mali minus čitavog izdanja je odluka da se pesme sa Gotham EP-ja uvrste i na ovu ploču, no njihovo prisustvo ne remeti opštu atmosferu.

Oni koji su očekivali Cold Vein 2 sigurno će lako naći dlake u jajetu, ali takva ploča se fakat snima jednom u sto godina. Mi ostali možemo da odahnemo i usput konstatujemo da su se Cannibal Ox konačno vratili na scenu u skladu sa svojom mitskom reputacijom, objavivši pošten i kvalitetan album čiji će se nesumnjivi lirički i sveukupni aduti sigurno još pomno proučavati u nastupajućem periodu. (8.5/10)

Solar system on my collar bone
Diamonds ringing off like xylophone
(We are the shadows)

You got a frost bite
Well mines colder
At this height
You’ll see Jupiter on my shoulder
I am the master of all things
On Saturn, they call me the lord of the rings
I got a (Solar system on my collar bone)
Yeah, I make my thumb and my pinky glow
Just to phone home (just to phone home)
Here’s your last chance to glance at the spider
My eight steps is the dance of the tarantula
The only thing standing in the here after
Is the fifty foot woman, Giganta
And I’m ready to plant her
She’s the receiver, ready to capture
I’m ready for the rapture
Show me the arms of wickedness, I’m ready to fracture
Light and dark, time and Space
I’m waiting on Pinocchio to spite his face
I’m a dough boy on another level
All I do is bake the cake and stash the truffle
And if you run your muzzle
It could be you and seven friends
Thats eight heads in a duffle
I’ll just vanish you if you rebuttal
Then its back to the universe
Cause we cuddle
Oh yeah my mother’s hip is a shuttle
That projects suns and moons at full throttle
We could be extremely dense, or hollow
We could be hard to trace, harder to follow
The lies of yesterday will be gone tomorrow
But the truth is today is so hard to swallow
I’m a celestial Czar
I change my crown of thorns into a crown of stars
I gotta a…
(Solar system on my collar bone)
I found her milkyish way by her pelvic zone

(We hold the weight of the universe)

(Solar system on my collar bone)

The fire rises
…Sir William Cosmos
…We walk around with a
Solar system on my…

Podeli s drugima