Budući zvuci (Future sounds) – Suhrkamp/Christoph Dallach (2021)


Budući zvuci (Future sounds) verovatno nikad neće ugledati svetlo dana u srpskom prevodu, a mogao bi bar malo da nam približi aspekte ove neponovljive priče


Darko Doni

Usmene povesti u vidu knjiga, vešto sklopljeni kolaži intervjua sa savremenicima i glavnim učesnicima događanja na zadatu ili aktuelnu temu, već izvesno vreme privlače pažnju šire publike na Zapadu. Kad je u pitanju popularna kultura, izdvajaju se primerom dela: Please kill me – Legsa McNeila, opširna priča o američkom panku ili Verschwende deine Jugend – Juergena Teipela, dokumentacija o nemačkom novom talasu. Na krilima uspeha ovih delâ uživa i nedavno objavljena pismena storija Budući zvuci o fenomenu takozvanog „krautroka”, pravcu popa koji je s kraja šezdesetih, pa sve do početka osamdesetih obeležio celu epohu nizom nezaboravnih albuma.

O tome ko je autor kovanice „krautrock” vode se i dalje rasprave. Nezvanično, tvorac je legendarni britanski DJ John Peel, koji je vrata svog radio-programa otvorio inovativnim i, dobrim delom, politički aktivnim nemačkim bendovima. Julian Cope, muzičar i pisac esejističkog, ali ne i sasvim preciznog i tačnog pregleda nekih od najzapaženijih ostvarenja tog muzičkog pravca, „Krautrocksampler” smatra da pojam „krautrock“ sasvim dobro opisuje ono što iza njega stoji. Raskid s tradicijom bluza, koga ipak i te kako tu između redova ima, te obračun s neslavnom nacističkom prošlošću roditelja koji su navaljali teško breme na leđa svojih potomaka. Bio je to i svojevrstan marketinški potez, jer je uspeh na rodnom tlu kaskao za hvalospevima i ciframa na britanskom i francuskom tržištu. Neko je morao da odigra tu ulogu i podigne moral posrnulom, ali i brojno i ekonomski najaktivnijem narodu Evrope.

Fizički instrumentarijum za taj veliki pohod Nemci duguju Amerikancima, naime klasična rok postava. Kad su u pitanju ideje, išlo se radio-talasima širom zemaljske kugle u potrazi za zvukovima, idejama i ritmovima. Irmin Schmidt, klavijaturista i pokojni Holger Czukay, basista i „devojka za sve” benda Can, u britanskoj stampi označenih i kao skraćenicu za „Communism”, „Anarchism” i „Nihilism”, studirali su kompoziciju na univerzitetu kod čuvenog Stockhausena. Metronomski precizno i rudimentarno bubnjanje, takođe preminulog Jakija Liebezeita, s druge strane, svoju evoluciju i razvoj duguje tezgama po raznim „free jazz” sastavima.

Michael Rother, gitarista Kraftwerka, Neu, Harmonie, solo umetnik, deo detinjstva proveo je u Karačiju. Zvučni tepih po kome je ostao prepoznatljiv, isto kao i recimo jedno drugo, ali manje poznato ime: Günter Schickert, značajno je udaljavanje od klasičnih obrazaca i forme roka. Stasali u zajednicama, komunama, slušajući političke pamflete često radikalno levih i ne prosto rečeno levih grupacija i frakcija, pokušavali su da poruku onoga što čuju i vide na tulumima prenesu svojim instrumentima na vinil i uživo. Svesni da će i 1968. godina brzo da prođe, išli su i po koji korak više i napred, tako da njihove uticaje možemo i danas da lociramo. Sveprisutni su. Od Radioheada, Red Hot Chili Papersa, Afrika Bambate, Kanye Westa, Stereolaba, Depeche Mode i Daniel Millera i miliona drugih, pa nadalje.

I današnji tehno veliki je dužnik ovih likova, pregalaca i stvaralaca. Ne samo nezaobilazni Kraftwerk, nego i Tangerine Dream, zajedno i solo, na primer, preko svojih najznačajnijih članova i imena Edgara Froesea, Klausa Schulzea (bio veoma kratko), Conrada Schnitzlera, ispitivali su najnovije tehničke novotarije, trasirali put mejnstrim sceni, omasovljavali i terali proizvođače instrumenata da spuštaju cene i nalaze nova rešenja.

Nemalu ulogu odigrao je i čuveni producent Conny Planck. Inženjer, bez formalnog muzičkog obrazovanja, izgubivši posao u državnom muzičkom studiju jer je ručao ribu u konzervi na skupocenom miks pultu, pokrenuo je privatni biznis. Preko dana je zarađivao hleb producirajući popularne muzičare, dok je veče bilo rezervisano za imena manje platežne moći, ali i hrabro eksperimentisanje do bola. Znao je gde i kako da postavi mikrofone, kada da upali koje dugme. DAF mu na primer mnogo duguju. Ljudi i danas kupuju iste sintisajzere, pojačala, ali ne mogu na njima da dostignu i postignu ono što je Planck postigao. Magija živi na albumima.

Budući zvuci često su širi i dublji od teme (DAF, horoskop, politika). Srpski prevod verovatno nikad neće ugledati svetlo dana. Engleski bi mogao bar malo da približi našoj publici sve aspekte ove neponovljive priče, čiji će nas eho pratiti još u godinama koje slede.

Podeli s drugima