Branislav Nušić – Autobiografija
Razglavljivanje vilica. Smejući se. Dok ne ostanete bez njih
„volem i sutlijaš i kiselo mleko/A volem i kiseo kupus sa slaninom;/Volem i rezance, a i pitu s mesom,/Al’ najviše volem đuveč s govedinom.“
Napisao je svega dve pesme u životu. I sa obema toliko stradao, da se zarekao čak i da ne čita više stihove, a kamoli još da ih piše. Zbog jedne (pesme), bio je godinu dana u zatvoru. Putovao je Kneževinom Srbijom i Kraljevinom Jugoslavijom. Otvarao pozorišta i osvajao ženska srca.
Autobiografiju, Nušić objavljuje u šezdesetoj godini života. U njoj je mnogo. Toga. Od rođenja i prvog zuba, pa sve do braka i neispisane glave. Nije se smatrao velikim čovekom. „Došav na svet, ubrzo (se) cvikao na okolinu.“
Kao dete, bio je jako radoznao. „Jesu li sunce i mesec muž i žena? Zašto žene nemaju brkove? Uči li magarac škole? Ko je stavio volu rogove? Zašto gospa Stanka ima nadut trbuh?“
U školi, mučio se padežima. Na temu „Poznaj samoga sebe“ nije poznavao nikakav odgovor. Sve do danas. A ni mi ga ne nalazimo dok čitamo „Autobiografiju“. Živeo je u državi koja „nije znala svoju sopstvenu istoriju.“ Sudbina mu je odredila da bude „srpski književnik.“ I nama da ga čitamo.
Kroz „dreku, zujanje i mumlanje“ slutio je šta se sprema između dva velika rata; „zerquetschen, entwurzeln, rikzihtlozigkajt, piksritpartaj, cvirnstrumpf, markgrafsaft itd.“ „Znojiš se i znojiš dok ne skrhaš jezik.“ I počneš da mu izmišljaš svakakva imena. Pre nestanka u šumi.
„Fiat justitia, perat mundus!“ (Neka se vrši pravda makar propao svet!), rekao mu je jedan bivši sreski načelnik. Mudro i glupo istovremeno.
Ko nije čitao knjigu, neka je uzme i „Q.B.F.F.F.S“. (Quod bonum, felix, faustum, fortunatumque sit!/Neka bude dobro, srećno, blagosloveno i spasonosno!)
Ne – da – se – u – poslednjih – 90 – godina, ništa nije promenilo, nego tako će tek da bude.
(S. D)
Ostavite odgovor