bonsai

Šanse da naletite na film Bonsai daleko su veće nego da naletite na film poput filma Bonsai. Što je, valjda, dovoljno za preporuku ako se uzme u obzir šablonska selekcija festivala, ali i jednako šablonski stil tzv. “malih autora”

Kristina Đuković

Uvršten u selekciju “Un Certain Regard” Kanskog festivala, 2011. godine i debitantski film Čileanca Kristijana Himeneza, Bonsai je, nalik filmovima Majkla Gondrija, narativna laboratorija za prostu ljubavnu priču, ali sa manjom predanošću poeziji i patetici, a većim interesovanjem za ličnu istinu glavnog junaka po čemu podseća na usamljeno remek-delo Pereira tvrdi da…, Roberta Faence.

Eksperiment zahvata glavu zbunjenog 30-godišnjeg čoveka koji pokušava da sredi svoja dosadašnja intimna iskustva, ali se pretapa i u formalno zanimljivo poigravanje stereotipima romantike, odrastanja i odgovornosti. Samo da pokažu laž o navodnoj obavezi da se odraste na jedan određeni, stereotipni način.

Polazeći od poređenja svoje trenutne, “moderne”, neobavezujuće veze sa susetkom i svoje prve, nevine ljubavi, glavni junak pokušava da pronađe početak paranja sopstvenog mira i sopstvene ličnosti.
Da bi pobegao od jalove pozicije neuspešnog pisca početnika dodatno oslabljene strogim, ciničnim okom sadašnje devojke kojoj posao prevodioca daje kredo za ptičju perspektivu nad svakom vrstom fiktivnog narativa, glavni junak kamuflira svoj ljubavni roman pod izgovorom da prekucava četiri sveske čuvenog, matorog pisca Himeneza. Na šta pismena devojka, prevodilac, naravno, pristaje da baci oko i podrži posao prekucavanja. Stekavši ovu distancu i slobodu koju mu ista donosi, on svake noći kuca svoj ljubavni roman vraćajući se u vreme svoje prve, naivne i romantične veze analizirajući ne toliko uzroke njene propasti koliko izdanke ničim izazvanog užitka, plemenite dosade – od čega se i sastojao njegov tada toliko lepo običan život, a što mu sada izmiče iz ruku.

Iako nenametljiv u isticanju svoje poente u potrazi za receptom plemenite dosade, samo strukturom filma koji je komponovan kao sučeljavanje poglavlja sadašnjeg piščevog života i poglavlja protekle dečačke ljubavi, protkano kritikama aktuelne devojke prevodioca, autor prepušta gledaocu spoznaju lepote i nevinosti koja se izgubila u međuvremenu.

I ne čudi što je lajtmotiv filma Prustovo delo “U potrazi za izgubljenim vremenom”.

Bonsai je savršen mali film koji hrabro nastavlja ovu potragu.

Podeli s drugima