Blažena svetlost, sunce i sve ostalo: Joy Division/Usmena istorija – Jon Savage


Usmena istorija britanskog autora Jona Savagea pokušava da unese još malo nove svetlosti u mit koji se ispleo i mit koji se već četrdeset godina stvara oko grupe Joy Division


Darko Doni

Joy Division je bila muzička grupa četvoro mladih ljudi, od kojih je jedan, talentovani autor tekstova i pevač Ian Curtis, bio teško psihički bolestan. Očajnički je tražio pomoć. Niko od starijih u njegovoj neposrednoj blizini nije bio u stanju da taj problem na vreme dovoljno prepozna i da mu je pruži. Ljudi ili nisu hteli ili nisu mogli da shvate njegove egzistencijalne i privatne nevolje, iako je, gledano iz ove perspektive, sve bilo više nego očigledno. U nedelju, 18. maja 1980, oduzeo je sebi život i polagano ušao u domove mnogih obožavalaca širom sveta, kao neprežaljena legenda, kao nesuđeni lider izgubljenih generacija, kao vizionar.

Usmena povest britanskog autora Jona Savagea pokušava da unese još malo nove svetlosti u mit koji se ispleo i mit koji se već četrdeset godina stvara oko ovih nekada mladih ljudi iz Salforda, gradića iz šire oblasti Mančestera.

Hronološki ispričano, iz usta članova grupe, menadžera Terryja Masona, harizmatičnog koosnivača Factory Recordsa Tonyja Wilsona, producenta i inovatora Martina Hanneta i drugih svedoka vremena, u uši nam dospevaju i neki novi i manje poznati detalji iz života i rada Joy Divisiona. Ovo je ujedno i ispovedanje i olakšanje i katarza za sudeonike ovog, po mnogo čemu revolucionarnog muzičkog poduhvata.

Iako pop muzici ne treba pridavati veći značaj nego što ga zaslužuje, teško se u dvadesetom veku mogu naći bolji hroničari i tumači aktuelnog vremena i prilika. U njih mogu da se ubroje i Joy Division.

Kod Joy Division sve se idealno poklopilo. Jednaki u godinama, razmišljanjima, ambiciji i idealima, ovi tada mladi (druga polovina sedamdesetih) predstavnici više radničke klase, pokušali su da žive od onoga što im je u tom trenutku predstavljalo najveće zadovoljstvo. Istovremeno su učili da sviraju instrumente, od, u svojoj okolini omraženog, pa do širom zemlje kultnog sastava, prešli su astronomski vrtoglav put od svega nekoliko godina.

Melodije je vukao bas Petera Hooka, iz drugog plana su dopirale škrte figure na gitari i klavijaturama Bernarda Sumnera, dok je bubnjar Stephen Morris, primerice, strpljivo izvršavao savete producenta u vezi ritmova koje je „skidao” s ostvarenja Rose Royce i Marshall Haina. Sve je to tako kompaktno upakovano zvučalo na pločama, dok je živi zvuk bio mnogo direktniji, siroviji i agresivniji. Bazični postpank zvuk, naime.

Na samom vrhu ledenog brega nalazili su se iz dubine i ponora ljudske duše izvučeni vokali Iana Curtisa. Prvi album Unknown Pleasures obilovao je tekstualno arhaičnim slikama vanjskoga sveta, dok je naslednik Closer prebacio loptu u jednu unutrašnju i personalizovanu perspektivu.

Ian je bio intelektualac za koga su preostala trojica prijatelja i saboraca vukli i radili predano. On je bio taj koji bi u vežbaonici odlučivao kad treba da se krene i kad treba da se stane, jer sve je nastajalo uglavnom brzo i spontano. Ideje koje bi se gubile u svojoj kompleksnosti, bile su ekspresno odbacivane. Izvođački, bili su prilično limitirani i učili su se sviranju u hodu. To im je uvek bilo na umu i bili su nadaleko svesni svojih granica i limita.

Ian je puno čitao. Burroughsa, Kafku, Dostojevskog, Ballarda. Njihovim rečnikom i pojmovnikom, ali pojednostavljeno i redukovano do same suštine, servirao nam je neke od najsnažnijih tekstova u domenu rok poezije i lirike.

Sivilo ulica Mančestera, propalog grada, kolevke industrijskog kapitalizma, dobilo je svoju vernu sliku, ne samo zvučno i tekstualno. Postmoderni omoti dizajnera Petera Savillea zaokruživali su nešto što nije bio koncept, nego spontani izraz, bar po onome što se na stranicama ove knjige može naći.

Tu nailazimo na obilje ličnih razmišljanja, trivije i detalja. Neko pravda, a neko optužuje ulogu Ianove intelektualne dive, da naglasimo – ne i ljubavnice, Belgijanke Annik Honore, koja se tu našla niotkuda i koja je u svakom smislu prilično propatila. Reči Ianove supruge Deborah, majke njegove ćerke, opisuju i njegovu privatnu stranu. Ian je bio duboko konzervativan, Torijevac, nije krio svoju opsesiju Drugim svetskim ratom i oduševljenje što će bend da svira u Berlinu i u kontinentalnoj Evropi. Da se bolje razumemo, njihov imidž na koncertima, izviđačka odela, sakoi i kravate, bili su deo predstave, a nikako plod desnih, radikalnih ideja, što se u nekim krugovima i danas osporava.

„Mladi ljudi s teretom na svojim leđima”, po svedočenju iz ove knjige, preostali članovi benda, dostojanstveno su se oprostili od svog druga Iana, njegovog mrtvog tela i sledeće nedelje, odmah posle sahrane, nastavili dalje.

Sledeći korak bio je New Order i taj korak i dalje traje. O njemu u ovoj knjizi ne možemo da nađemo ama baš ništa.

Čekamo narednu usmenu epizodu o ovim vrednim pojedincima. Kod Britanaca nema vremena za odmor, samosažaljevanje i žaljenje. Vreme posle bitke, vreme je pre bitke. Borba i dalje traje.

Podeli s drugima
  • 41
  •  
  •  
  • 1
  •  
    42
    Shares