Annihilation


Nesporno vizuelno lep film, Annihilation je, poput mehura od sapunice, sklon raspršivanju pri bližem dodiru zbog čega mu ni distribucija putem Netflixa, umesto na velikom platnu, defitivno ne ide na ruku


Kristina Đuković

Dok u bioskopima vlada okupacija superherojskih i SF megafranšiza. deluje da platforma za distribuciju medijskih sadržaja putem interneta – Netflix, preuzima hrabrije eksperimente sa SF žanrom. Posle filmova Paradoks Kloverfild i Mute, početkom marta preko ove platforme svoju svetsku premijeru imao je i SF triler Annihilation, reditelja i scenariste Aleksa Garlanda prema istoimenom prvom delu trilogije nagrađivanog američkog pisca fantastike Džefa Vandermira.

Nakon što je krajem devedesetih, kad izlazi njegov roman Plaža, Garland proglašen glasnogovornikom generacije X, narednu deceniju će se dosledno baviti žanrom naučne fantastike s težnjom prevazilaženja žanrovskih obrazaca. Posle scenarija za filmove Denija Bojla, 28 dana kasnije i Sunce, i svog rediteljskog debija Eks-mašina, ova Garlandova težnja je daleko očiglednija u filmu Annihilation. Povod za ambiciozniji i slobodniji pad na teren Tarkovskog i Kopole donekle daje i književni predložak o timu vojnih naučnica koje se upuštaju u rizičnu misiju istraživanja kontaminirane zone koja se polako širi Floridom.

Baš kao što u Plaži mladi bekpeker polazi u potragu za rajskim ostrvom na Filipinima samo da bi završio u antiutopijskom ratu iz Gospodara muva ili kao što astronauti u misiji spasavanja najbliže nam zvezde u filmu Sunce uplove u labilno područje iracionalnih strahova, tako i junakinje filma Annihilation iz nečega što počinje kao ženski Predator ulaze na trusno područje sopstvene autodestrukcije gde bi im dobro došao vodič poput Stalkera iz istoimenog filma Tarkovskog. Međutim, problem je što stilsko uvrnuće koje je sam nazvao putem od predgrađa do psihodelije, Garland ne sprovodi dovoljno dosledno i uverljivo.

Dok je s jedne strane misija Garlandovih naučnica jednostavna poput one pred zarobljenicima u Džumandžiju – stići do svetionika u središtu kontaminirane zone i pronaći uzrok čudnim mutacijama živog sveta unutar zone, misija samog autora nije – do koje tačke je opasna zona koherentni fantastični svet, a do koje metafora o sveopštoj i neobjašnjivoj ljudskoj autodestrukciji. Labilno tkivo fantastike u kom se susreću i vanzemaljska priroda katastrofe i ekološka distopija ali i psihodelična refleksija mutacija na psihu junakinja slabo se drže na tankoj metaforičkoj niti o sveopštoj autodestrukciji koja može, ali i ne mora voditi ka stvaranju novih oblika života.

Nauštrb razvoja likova i refleksije koje natprirodno okruženje u njima izaziva, autor se daleko više bavi dočaravanjem psihodelične atmosfere i dizajnom kontaminirane prirode. Neorganske, fluorescentne boje koje na prvu loptu pre povezujemo s urbanom grafitima okrečenom džunglom nego za ekološki horor s organskim devijacijama koje sugeriše Garlandov film, i u vizuelnom smislu šalju konfuzne kodove. Nesporno vizuelno lep film, Annihilation je, poput mehura od sapunice, sklon raspršivanju pri bližem dodiru zbog čega mu ni distribucija putem Netflixa, umesto na velikom platnu, defitivno ne ide na ruku.

Otuda ne čudi što su neki analitičari koji nisu bili toliko blagonakloni prema novom Garlandovom filmu postavili pitanje da li je Netflix postao raj za intelektualne i originalne SF drame koje pomeraju granice ili prerasta u skladište za rizične, ali ne i uspele projekte koje producenti, uplašeni od gubitka novca, ne puštaju u bioskope. Verovatno je, baš kao i u Garlandovom filmu, Netfliks zona koja još uvek mutira pred našim očima.

Podeli s drugima
  • 3
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    3
    Shares