Knjiga atmosfere, beogradske. Po Marksovoj „više mogu da saznam o društvu u Francuskoj iz Balzakovih romana nego čitajući knjige istoričara o tom vremenu“, tako se i u Bez poente udiše beogradski vazduh – smog na prometnim mestima, duvan i piće na žurkama i u klubovima… čak i miris omekšivača na tek opranom i okačenom vešu na beogradskim terasama. U pričama koje se bave prostim preživljavanjem, svako će se setiti najmanje jednog slučaja iz svoje okoline, ako već i neće reći da je to „priča njenog/njegovog života“. Majke, očevi, babe, dede, odlazak na selo, slavljenje slave, komšiluk, drugarice… Sve je prepoznatljivo i živopisno. Sankcije, prvi izlasci, bombardovanje, iako tek usput spomenuti, odličan su mizanscen za „životnu dramu“ odrastanja ovde i sada.
