ezra_pound

Upravo objavljena biografija pokazuje nam koliko je Ezra Paund bio briljantan, i opasan

Aleksander Adams

Ezra Paund se 1945. suočavao sa smrtnom kaznom zbog zločina izdaje. Za pesnika koji je rekao da „postoji samo nekoliko stotina ljudi… koji su u stanju da prepoznaju šta ja radim“ pitanje razumevanja (i nerazumevanja) postala je stvar života i smrti. Grandiozna trotomna biografija iz pera A Dejvida Mudija, čiji je poslednji tom nedavno objavljen, trasira Paundov put od sudnice u Vašingtonu.

Ezra Lumis Paund rođen je u Ajdahu 1885. Čim je iz Amerike stigao u London (1908), ova mlada paljevina je želela da razbuca učtive konvencije viktorijanskog stiha. Njegove pesme bile su moderne po formi, ali ne i po sadržaju. Koristio se drevnim jezicima i mitskim alegorijama u cilju bavljenja pritiskajućim temama kao što su vladavina i pravda. Njegovi epski Kantosi koje je pisao 50 godina sadrže preko 800 strana stihova ispisanih kombinacijom engleskog, srednjevekovnog provansalskog, italijanskog, latinskog i mandarinskog jezika. Svojom priličnom opskurnošću, Paundova poezija ponudila je radikalno novi pravac. Njegov žurnal Blast (Eksplozija) promovisao je Vorticizam (britansku varijantu Futurizma); iza scene, Paund je sredio materijalne podsticaje za siromašne modernističke umetnike poput Džejmsa Džojsa i Vindama Luisa sve dok nisu postali bolji nego što su bili. Hemingvej, Eliot i Jejts (između ostalih) su smatrali Paunda za neprocenjivog kritičara. Tražili su od njega da im uređuje spise i prihvatali drastične promene koje im je sugerisao.

Abrazivnost je postala njegov zaštitni znak. U jednom njegovom saopštenju, vezanom za jedan od časopisa kog je uređivao, stoji i sledeće:

Egzil će biti objavljivan tri puta godišnje sve dok mi ne dosadi da ga izdajem. U njemu će biti obrađivane teme koje su mi lično interesantne, i malo je verovatno da će se svideti onima koji su zgroženi trenutnim stanjem u britanskoj književnosti…

Nakon kratkog boravka u Parizu, Paund je stigao u Italiju, smestivši se 1924. u Rapalu. Mudi opisuje kako su Paundova poezija i politika počele da teže zajedničkom ishodu u Musolinijevoj Italiji. Paund je počeo da fiksira ekonomiju i bankarstvo kao koren rata i nejednakosti. Napisao je brojne kantose u kojima je pročistio poglede Džona Kvinsija Adamsa na temu vlade, džefersonijanske ekonomije i bankarskih teorija XIX veka. Prodaja narednih izdanja Kantosa dramatično je opala. Čak je i manjina njegovih posvećenih čitalaca priznala da su njegovoj poeziji neophodni opširni komentari i prevod da bi bila shvatljiva.

Zajedno sa brojnim Italijanima, Paund je u Musoliniju video jaku i stabilnu alternativu nadirućem komunizmu i nesređenom kapitalizmu. U svetlu široko rasprostranjenog siromaštva i nezaposlenosti tokom Velike depresije, fašizam se (posebno u svom italijanskom obliku) činio kao blagotvoran treći put. Anti-semitizam nije igrao nikakvu ulogu u politici italijanskih fašista do 1938, kada je uveden pod uticajem nacističke Nemačke.

Mudi beleži Paunda kao užurbanog pisca pisama i eseja. Napadao je američke senatore i komitete direktivama o regulisanju rada banaka i oporezivanju. Čak je imao i audijenciju kod Dučea. Međunarodno zelenašenje postalo je njegova opsesija. Mnoge Paundove antisemitističke izjave proizašle su iz stapanja njegove mržnje prema eksploataciji kapitala sa povremenim, uzgrednim pretpostavkama o jevrejskoj kontroli svetskih finansija. Provokativna stanovišta oko umetničkih pitanja bila su decenijama Paundov manir, i on je propustio da uvidi da je u ratnoj Evropi rasno peckanje postalo pitanje života i smrti.

Za vreme Drugog svetskog rata, Paund je u seriji radijskih govora pričao u korist fašističke vlade. Vlast je želela priču o kulturnjačkom prosvetiteljstvu. Ono što je dobila su ekonomske teorije protkane anti-semitizmom, koji je očigledno zbunjivao slušaoce. Paundovi spisi i emitovanja na kanalima koje su kontrolisali fašisti nisu bili fašistička propaganda, već njegova lična propaganda sastavljena od podsmeha, pogrdnosti i poezije kojoj se povremeno događalo da bude blisko usklađena sa zvaničnom propagandom. Njegova dreka o Protokolima sionskih mudraca i jevrejskim bankarima iza Čerčila i Ruzvelta nije dospela do američke publike, ali su je čule obaveštajne službe Saveznika i zabeležile je.

U američkom Ustavu, izdaja se definiše kao „davanje pomoći i komfora (utehe, prim. prev)“ neprijatelju u toku rata. Teško je da se uvidi koliko su Paundovi izlivi žestine pomogli Italiji i utešili je, no, pošto je bio američki državljanin, uhapšen je čim je dopao šaka američke vojske. Međutim, da bi neko bio osuđen zbog izdaje potrebne su izjave dva očevica. Zapravo niko nije video Paunda da piše članke za novine, a radijski tehničari koji su radili njegove prenose nisu znali engleski pa nisu ni mogli da posvedoče šta je on stvarno govorio. Veći deo materijala koje je pripremilo tužilaštvo bilo je irelevantno i zapaljivo.

Slučaj koje je imalo tužilaštvo bio je toliko manjkav da bi se suđenje verovatno završilo presudom da Paund nije kriv. Ipak, njegov dodeljeni advokat priznao je ludilo svog klijenta bez konsultacija sa njim. Iscrpljenog šezdesetogodišnjaka jakih i ekscentričnih stavova efektno je izigrao njegov tim pravnika koji ga je nagnao da za nedokazivu optužbu za izdaju implicitno prizna krivicu. Paund je proglašen ludim i zatvoren u Sent Elizabet, vašingtonsku bolnicu za ludake. Za izdaju mu ne bi bilo ni suđeno. On nije ni osuđen ni oslobođen zbog izdaje i malo je onih (uključujući i bolničke lekare) koji su smatrali da je zaista bio lud. Ipak, više od 12 godina čamio je u moralno-pravnom limbu, zatvoren u ustanovu za mentalno obolele, okružen lobomotomizovanim, katatoničnim i senilnim ljudima.

Mudi piše: „Ukratko, kako su psihijatri i bukvalno posvedočili 1946, Paund je bio kriv zato što je imao pogrešne ideje, i trebalo bi biti lud da se to ne uvidi.“ Efikasno utamničen zbog podrške fašizmu i javnog izražavanja antisemitskih stavova – a nijedno od ta dva zapravo nije zločin po američkom Ustavu – Paund je bio politički zatvorenik u državi koja nije poznavala kategoriju političkog zločina. Nije mogao da bude pomilovan pošto ni za jedan zločin i nije bio osuđen. U narednim godinama, njegova zatočenost postala je cause célèbre za advokate, pisce i zagovornike slobode govora, među kojima je bilo i onih koji su se borili protiv fašizma. Sve osramoćenija, američka Vlada odbacila je optužbe za izdaju 1958, što je omogućilo njegovo oslobađanje i mogućnost povratka u Italiju. Proglašen je za štićenika svoje supruge, Doroti, i do kraja života nije mu bilo dozvoljeno da ima račun u banci, potpisuje ugovore, poseduje imovinu ili da sačini testament. Umesto da bude osuđen na smrt, Paund je osuđen na poluživot. Umro je u Veneciji 1972. u 87. godini života.

U prva dva Mudijeva toma teško je naći simpatiju za nepromišljenog provokatora i prozivača Jevreja; u završnom tomu teško je ne osetiti nešto prema čoveku kojeg je slomila sopstvena arogancija i pravosudna greška. Jedan od Mudijevih talenata kao biografa je predstavljanje kompleksnih rukavaca Paundovog pada bez propratnog stvaranja utiska da je on bio neizbežan ili čak predvidljiv. Mudi se više fokusira na rad nego na život, pronicljivo primećujući da se Paundovi spisi (u mejnstrim kulturi) sve manje i manje razumeju i sve su manje uticajni s protokom vremena u odnosu na Eliota i Džojsa. Mudi je ekspert za modernističku književnost i kao takav je napravio upućen vodič i za osnovne teme i za kompleksne aluzije, samouvereno objašnjavajući brojne aspekte Kantosa. On je uspeo da Paundu udahne novi život i naglasi vitalnost njegove poezije. Mudi savremenim čitaocima omogućava da shvate koliko je Paund bio briljantno opasan, u zabludi i fascinantan.

(s engleskog preveo Marko Nikolić)

There’s something I’ve been meaning to say
I know that time’s up and they’re lined up,
New breath – new scent, new union –
Dependence

I’ve been meaning to ask you: „Have you learned from the days gone past?“
’cause I’m far from confused, waiting to conclude, you have been my last.
Black mountain retreat – truly beat – no breath – no sense – no union
Independence

It’s a bitter taste, this far from sane,
But the rails still click
And at the river the air is thick
And I still despise greed, you’re right about me

I follow my conscience, fight what I see as wrong
…friends have come but gone…
You still mean the world to me
As you move along

There’s something I’ve been meaning to say

I’m gonna miss you, I’m gonna miss you,
You aged me well…
It may not mean much with cold dry eyes.
I tried.

Podeli s drugima
  • 21
  •  
  •  
  •  
  •  
    21
    Shares