Kolja Pejaković: Svako svoj put ima

---

Glumac, scenarista, režiser, muzičar… Nikola Kolja Pejaković (52), renesansni čovek s brojnim talentima, trenutno u fokusu ima muziku, odnosno koncert koji će 10. novembra u Kombank dvorani biti promocija njegovog novog albuma 4 Prsta

---

Poduži je spisak filmova u kojima je bio glumac. Pisao je i scenarije za Lepa sela lepo gore, Rat uživo, Ledina, Vratiće se rode, Ustanička ulica i Meso, a u pripremi je i scenario za film o Tomi Zdravkoviću i seriju Kosti (nastavak Mesa). Režirao je seriju Složna braća, kao i brojne pozorišne predstave. Aktivno se bavi muzikom: komponuje, svira, peva, piše tekstove…

U Kombank dvorani, nekadašnjem Domu sindikata, 2015. je Kolja s Grobovlasnicma imao prvi koncert. 

Završili ste srednju likovnu školu, zatim FDU – režiju, a bavite se i muzikom, ozbiljno. Imate sve umetničke talente, osim, možda, baletskog… Koji vam je talenat primaran?

To je bilo usmereno obrazovanje. Scensko, zidno i dekorativno slikarstvo, tako se zvao smer. Nemam neku rang-listu talenata, niti mislim da sam nešto naročito nadaren. Svaki čovek ima talente, ali nas razlikuje odnos prema njima, darovima. Neko svoj talenat pažljivo neguje i zaliva, neko guši, a neko arči; neko je nezahvalan, a neko zahvalan, neko se hvali, a neko ćuti; neko ćuti, a voleo bi da viče i da se hvali… Svako svoj put ima.

Kojom najviše volite da se bavite od svih „vaših“ umetnosti?

Muzikom.

Da li ste ikada mali uzore, i, ako jeste, zašto baš oni?

Imao sam. Voleo sam Antonena Artoa, Dalija, Kleptona, ali ne kao neke idole, čiste uzore, već kao zanatlije; voleo sam njihovo delo… Učio sam od ljudi koje sam sretao i, najvažnije, vratio se veri svojoj, pravoslavnoj, koja je svemu tome dala smisao i stabilizovala me.

Iz kakve porodice dolazite?

Otac šumarski inženjer, majka domaćica. Klasična niža srednja klasa.

Ko je najviše uticao na vas: porodica ili vaše društvo ili (ne)prilike u kojima ste rasli a na koje niste mogli da utičete ili nešto sasvim drugo?

Sve pomalo, čini mi se. Mislim da je presudno uticala moja odluka da odem u Beograd, na studije. Tako da, možemo reći, Beograd je uticao najviše.

Kako pamtite Beograd?

Čast mi je bila živeti u Beogradu. Dao mi je puno, a ja njemu tako malo.

Bend s kojim nastupate prvo se zvao Grobovlasnici, zatim Smak Bijelog Dugmeta, i oba naziva su svojevrsna parodija, ili nisu… Da li je i ime 4 Prsta na tragu Bulatovićevog Petog prsta?

Parodija. A 4 Prsta je po mom hendikepu: rođen sam sa četiri prsta na desnoj ruci. Nemam peti, mali prst.

Kakav je vaš odnos prema nagradama? Imate ih sijaset.

Hvala im, mislim, onima koji su mi dali te nagrade. Lepo je dobiti nagradu, ali život ide dalje.

Do čijeg mišljenja držite?

Ljude treba poštovati. Najviše slušam i osluškujem one koji su mirni i staloženi, smireni. Fanatike ne čujem.

Šta smatrate za svoj najveći uspeh, bilo privatno bilo profesionalno?

Imam ženu, decu i porodicu.

Da li se nekad osećate poraženo?

Često. I to uvek sam sebe porazim, začudim se koliko nezreo, površan i nervozan mogu biti.

Kajete li se nekad?

Svaki dan.

Kakvi su vam planovi? Ili ne volite da planirate?

Planiram da sviram i mirno živim sa svojima. Mir i stabilnost su nam potrebni, više nego išta.

Koja je vaša omiljena boja? Možda – lila?

Nemam omiljenu, ali ako moram da biram, onda – plava.

U muzici čak i najcrnje i najbolnije teme zaodenete humorom, ponekad i sprdnjom. Smatrate li da humoru ima mesta u baš svakoj temi?

Humoru nema mesta kad je neumesan. Kad i nije humor, nego cinizam, agresija ili neka druga sumnjiva rabota uvijena u plašt neke šale. Ali, humor je genijalan izum i Božiji poklon ljudima. Kao i muzika, uostalom…

Recite nešto o saradnji s Draganom Bjelogrlićem i šta vas je inspirisalo za Vratiće se rode.

Vratiće se rode je neka sublimacija moga beogradskog života, daleki odjek mog odnosa i s Draganom i s njegovim bratom i s njegovom porodicom, i s nekim Beogradom koga se sećam, svojevrstan omaž tom prošlom životu… Sada to tako vidim. Rode su, ipak, plod nekog mog kreativnog magnovenja, u kome puno stvari izgleda kao vrlo smišljeno i organizovano, a, u stvari, pisane su u cugu, iz srca, bez plana i priprema… Rode su čist i jasan dokaz da čovek samo delimično ima kontrolu nad svojim delom i da ga, zaista, promisao vodi.

Kako ste se osećali u ulozi taksiste u Mi nismo anđeli?

Anđeli 1 su neko daleko prošlo vreme, jedan život bez straha, bez obaveza i bez pameti.

Šta očekujete od 4 Prsta?

Od albuma 4 Prsta očekujem da uđe među ljude i postane njihov isto onoliko koliko je i moj, da ga usvoje i zavole.