Borko Josifovski: „Nepristojna ponuda” ministra Lončara


Na pitanje da li se ikad pokajao zbog otkrivanja mahinacija u Hitnoj pomoći i afere trgovina smrću, Borko Josifovski kaže: „Nisam, stalno sam razmišljao na koji način da se izborim da istina izađe na videlo. Bilo mi je teško samo zbog porodice“


Milja Lukić

Razgovaramo na terasi karaburmskog stana s pogledom na Dunav. Borko Josifovski primećuje: „Lep je pogled odavde, ali nikako ne volim ovaj kraj. Za 20 godina rada na terenu uglavnom sam bio na Paliluli. Ne samo na Karaburmi, nego i preko Dunava – Ovča, Borča… Pa raznorazni ritovi: Jabučki, Glogonjski…“

Presuda koju je dobio u svoju korist odnosi se na njegovo razrešenje s mesta direktora Hitne pomoći 2006. godine, koje je bilo, kako u presudi piše „nezakonito i neosnovano“. Međutim, malverzacije i „trgovina smrću“ na koje je ukazao još uvek su bez epiloga. Na državi je da počne da odmotava zamršeno klupko korupcije. U razgovoru smo krenuli od samog početka.

Kad i kako ste postali direktor Hitne pomoći?

Po preporuci Opštinskog odbora G17+, 2004, posle 20 godina rada na terenu, kao jedini koji je iz G17+ dobio direktorsko mesto. Mada, uvek naglašavam, imao sam sve reference za to radno mesto, nisam tu došao po političkoj liniji, nisam bio „partijski komesar“. Imao sam sve atribute da preuzmem funkciju u tako značajnoj instituciji kao što je Hitna pomoć.

Pre nego što ste postali direktor, za tih 20 godina rada na terenu, da li ste primećivali neke malverzacije?

Primedbi je uvek bilo. Hitna pomoć je bila institucija za resocijalizaciju, odnosno za uklapanje u društvo posle izdržavanja kazne, to je bila javna tajna. U Hitnoj pomoći su oduvek bili problematični ljudi, čak je bilo i onih koji su bili osuđivani zbog ubistva.

Borko Josifovski: „Nepristojna ponuda” ministra Lončara

Lekarskog ubistva?

Ne, ne, to su bili uglavnom vozači. Ali, kažem, to je bio neki trend da se ljudima pruži druga šansa, da se „poprave“, da im pomognemo kako bi se uključili u društvo, da postanu humani.

Kako je počela „trgovina smrću“?

Devedesetih godina tadašnji direktor Hitne pomoći sklopio je ugovore s privatnim pogrebnim preduzećima. Bile su to one teške godine besparice, i oni su se tim ugovorima obavezali da će donirati određene aparate, Prve primedbe kad sam postao direktor bile su od ljudi koji su se žalili da su praktično opljačkani i da ne mogu da refundiraju troškovešta je već potrebno, a zauzvrat, kad se desi neki smrtni slučaj, trebalo ih je pozvati. Mislim da su to bila ulazna vrata za ovo što će se desiti kasnije. Osim ta tri privatna pogrebna preduzeća, ugovor je imalo i Javno komunalno preduzeće Pogrebne usluge. Prve primedbe kad sam postao direktor bile su od ljudi koji su se žalili da su praktično opljačkani, da su ih usluge pogrebnika na koje ih je uputila Hitna pomoć bile mnogostruko više nego da su se obratili JKP Pogrebne usluge. Bilo je i žalbi da ne mogu da dođu do dokumentacije, da se ti ljudi koji su došli da prodaju pogrebnu opremu uopšte više ne javljaju na telefon. A bez dokumenata nisu mogli da refundiraju troškove od Fonda za socijalno i zdravstveno osiguranje.

Da li ste preduzimali nešto povodom takvih pritužbi?

Čim su stigle, raskinuo sam ugovore s privatnim pogrebnim preduzećima, ostavio sam samo JKP Pogrebne usluge.

Kad je to bilo?

Krajem 2004. ili početkom 2005. godine. Želeo sam da to sankcionišem, da prestane takva trgovina. Lekari su bili kažnjavani s 10% od plate.

Kako ste znali koga da kaznite?

JKP Pogrebne usluge, koji su takođe donirali našu službu (taj novac je korišćen za popravku vozila i ostale potrebe Hitne pomoći), obavezali su se da će svakog meseca slati listing. Iz toga se jasno videlo koji je lekar privatne pogrebnike upućivao na njihove usluge sahrane.

U Hitnoj pomoći radi od 1984. kao lekar urgentne medicine. Tokom 20 godina rada na terenu završio je dve specijalizacije – iz opšte i interne medicine, supspecijalizaciju iz kardiologije, magisterijum i doktorat iz kardiologije. Bio je stručni saradnik Medicinskog fakulteta na postdiplomskim studijama za urgentno stanje u internoj medicini, član predsedništva Sekcije urgentne medicine Srpskog lekarskog društva.

Ovakve stvari su se dešavale i pre nego što ste postali direktor?

Ne verujem da su krađe bile specifične samo za Hitnu pomoć. U svakoj pori našeg društva postoji trag kriminala. U Hitnoj pomoći najčešće su se krali gorivo, rezervni delovi, medicinska oprema… Sve afere koje su izbijale svih ovih godina jasno pokazuju da kriminal nije bio samo u Hitnoj pomoći. Ali, opet, u ovu aferu s pogrebnicima nisu bili uključeni samo lekari, već i ljudi koji su radili na telefonskoj centrali. Pozive je morao neko da primi, da obavesti ekipu na terenu, ali, kako se pokazalo, obaveštavali su i pogrebnike: primi poziv, izađe napolje, preko mobilnog pozove koga treba jer se to ne snima… Zadrži izvesno vreme poziv koji primi, obavesti dispečera kad obavi „posao“…

Kad je prvi put stigla pritužba, i da li je uopšte stigla, da prvo dođu pogrebnici pa ekipa Hitne pomoći?

Bilo je nekoliko takvih žalbi zaštitniku prava pacijenata. Kad sam o tome obavešten, naravno da sam posumnjao da se pacijentima ne pruža pomoć u kritičnim trenucima, odnosno da se izgubi dragoceno vreme, dok još nešto može da se učini. Bukvalno se radi o minutima – ako se čeka Lekari su bili kažnjavani s 10% od plate, ali ih to nije zabrinjavaloda dođe pogrebnik ili da se nekako sastanu ekipa i pogrebnik, pa da zajedno nastupe, onda je, ako se radi o životu i smrti, dragoceno vreme izgubljeno i ne može se nadoknaditi. Alarmirao sam ministarstvo o tome, i o kriminalu, i o trgovini u kojoj su ljudi praktično bili prevareni za cene pogrebnih usluga… Tako su i pisali: „Nas su ljudi iz Hitne pomoći, koji su bili oficijelna lica, uputili na pogrebnika koji nam je preskupo naplatio usluge i još posle nismo mogli da refundiramo troškove.“ Sve je upućivalo na to da se radi o fiktivnim preduzećima koja nisu plaćala ni porez, pa je verovatno i honorar za one koji im javljaju na koju adresu da dođu, srazmerno tome, bio uvećan.

Da li su to radili svi lekari?

Nisu radili svi lekari.

Izuzev listinga iz JKP Pogrebne usluge, što je posredan dokaz, da li ste imali još neki dokaz za reči koje iznosite?

U Hitnu pomoć sam uveo kol-centar po ugledu na Norvešku, u saradnji s Telekomom. Taj projekat je bio nominovan za godišnju nagradu Microsoft-a među pet korporacija na svetu. To nije bio običan telefonski poziv – kad bi se dobila veza s operaterom, na ekranu bi se otvarao meni. Prvo bi izlazilo ime pozivaoca, odmah zatim trebalo je definisati koja je vrsta problema, i ukoliko nije za hitnu službu, to je takođe moralo da se upiše, pa tek onda je mogla da se „spusti slušalica“ kako bi linija bila otvorena za drugi poziv.

Borko Josifovski: „Nepristojna ponuda” ministra Lončara

Pozivi su se primali prema indeksu urgentnog zbrinjavanja – bilo je 37 simptoma na koje su pacijenti mogli da se požale. To nisu bile dijagnoze, nego baš simptomi: glavobolja, bol u grudima, gušenje, bol u stomaku… Pitanja su za svaki od tih simptoma bila formulisana, a pozivalac je trebalo da odgovara samo sa Da ili Ne.

Težina simptomatologije bila je klasifikovana u tri stepena: prvi stepen bila je crvena zona, to je bio jedan padajući meni postavljanja pitanja, i ako bi pacijent odgovorio sa Da na pitanje iz crvene zone, odmah bi bila angažovana ekipa; ukoliko bi odgovorio sa Da u žutoj zoni, bio je za praćenje, odnosno dužnost dispečera je bila da poziva pacijenta i prati njegovo stanje; a ukoliko je pozitivan odgovor bio na pitanja iz zelene zone, onda taj pacijent nije bio za Hitnu pomoć već za dom zdravlja.

Kakve ste rezultate želeli da postignete tim sofisticiranim kol-centrom?

Indeksom urgentog zbrinjavanja želeo sam da ograničim vreme trajanja razgovora. Ako se zaguše linije i ne može da se dobije veza, to je potencijalna opasnost U aferu s pogrebnicima nisu bili uključeni samo lekari, već i ljudi koji su radili na telefonskoj centraliza nekoga kome je život u opasnosti. Kol-centar je svečano otvoren 27. januara 2006. godine, i od tada sam mogao da dobijam vrlo precizne podatke. Svaki razgovor bio je sniman i trajno arhiviran. I ranije su se razgovori snimali, ali su bili brisani kad se „traka napuni“, ne sećam se posle koliko dana. Ako nema nikakvih problema za tih desetak dana koliko se snima, onda se traka obriše i ponovo se snima preko nje.

Tad ste se prvi put obratili Ministarstvu zdravlja?

Ne, prvi put sam pisao 2005. To je bila predstavka šta se sve dešava u Hitnoj pomoći. Očekivao sam istragu. Baš u to vreme desilo se da radnici koji su krali benzin zapale vozilo Hitne pomoći. To nije bio prvi slučaj. Na podu vozila bila je pločica koja je zatvarala karburator. Oni su tu direktno, na odvodnu granu karburatora, priključivali crevo i istakali gorivo. Uključe motor i istaču gorivo. Jedan je bio neoprezan, da li je prišao sa cigaretom ili šta je već bilo, dobio je opekotine, vozilo je izgorelo, a policija, iako su postojali snimci i kante, i creva, ništa nije bilo sporno, nije napravila izveštaj. Nije htela.

Te 2005, s obzirom na to da ste počeli da „talasate“, kakva je bila atmosfera među zaposlenima u Hitnoj pomoći?

Mogućnosti koje su mi stajale na raspolaganju, da kaznim one koje treba s 10% od plate, iskoristio sam. Ali, ništa se time nije promenilo. Očigledno ih te kazne nisu plašile, pa izvodim zaključak da nisu bili oštećeni jer su imali prihode na drugoj strani. Kad je stigla prva pritužba da su pogrebnici Iz listinga se videlo da pojedini lekari najčešće idu na te pozive prvog reda hitnosti, a reanimaciju ne radestigli pre ekipe Hitne pomoći, angažovao sam Službu za analitiku koja je pregledala lekarske izveštaje, radne liste, listinge JKP Pogrebne usluge… i videlo se da pojedini lekari najčešće idu na te pozive prvog reda hitnosti, a reanimaciju ne rade. Bili su angažovani i kad je bilo bližih ekipa adresi na koju je trebalo ići. Indikativno je bilo da se tu nešto dešava – reanimaciju ne rade, a pritom uredno upućuju porodice preminulih na usluge određenih pogrebnih preduzeća. U takvim okolnostima, naravno da je atmosfera bila grozna. Nisam dozvoljavao krađe, ali sve je prolazilo jer su veliki koji su krali naveliko gledali kroz prste malima koji su krali manje.

Kakav je bio odnos prema vama?

Organizovani bunt. Krenulo je kao sindikalni otpor, navodno su međuljudski odnosi bili ugroženi mojom krivicom. Čak se pojavio i tekst u novinama Dok pacijenti umiru, direktor zarađuje na mrtvima. Kako je JKP Pogrebne usluge jedini od pogrebnika ostao na listi saradnika, prva intervencija je bila da se ukine ugovor s njim. To je telefonom (tako da nema pisanog traga) tražila načelnica inspekcije Ministarstva zdravlja u to vreme – Danica Mihajlović. Ugovor sam morao da raskinem, ali sam joj uputio zvaničan dopis, s pečatom i delovodnikom Hitne pomoći, da me posavetuje na koji način mogu da sprečim „trgovinu smrću“. Nikad nije odgovorila niti se bilo kada oglasila povodom tog pisma.

Ne dobijate odgovor od nje, od ministarstva…

Kad se 2006, ni posle druge predstavke ministarstvu (u junu) ništa nije dešavalo, u septembru sam sazvao konferenciju za štampu i izneo šta se dešava. Prvo što je ministarstvo uradilo posle konferencije za štampu, bilo je da me smeni s mesta direktoraNavodio sam samo činjenice. Bilo je reči uopšte o kriminalu u Hitnoj pomoći, o učešću sindikalnih prvaka koji su u ime nekih uslova rada… Na primer, jedan od sindikata je tražio da se uvedu i druga pogrebna preduzeća kao saradnici Hitne pomoći.

Sindikati se nisu osvrtali na stvari poput „trgovine smrću“, kriminal, zapaljena vozila…

To ih nije zanimalo. Logičan zaključak – sve što se dešavalo bilo je unosan posao. Uostalom, nisu se obazirali na kazne, to pobuđuje osnovanu sumnju.

Kakav je odjek imala konferencija za štampu koju ste sazvali?

Veliki odjek. Ali, prvo što je uradilo ministarstvo, bilo je da me smeni s mesta direktora.

Po kom osnovu?

Po prekom (smeh). Konferencija je bila 18. septembra, 19. je to izašlo u javnost, 20. sam smenjen. Bez ikakvih analiza, utvrđivanja činjeničnog stanja, istrage… Nekoliko dana posle toga Javno tužilaštvo proglasilo se nenadležnim jer nisu pronašli elemente krivičnog dela na osnovu koga bi bio pokrenut postupak. Milovan Božović, javni tužilac, tražio je da se pokrene postupak, pošto sam na konferenciji izneo podatke o teškom delu protiv zdravlja ljudi, to mu je bio posao. Ministarstvo je sve „zatvorilo“ tako što je poslalo zdravstvenu inspekciju koja je samo opisala kako teče proces rada u Hitnoj pomoći, od prijema poziva do realizacije na terenu.

Borko Josifovski „Nepristojna ponuda” ministra Lončara

Kakav je to bio manevar ministarstva – poslali su inspekciju koja uopšte nije analizirala stručne greške koje sam izneo, zapravo, ona nije bila ni nadležna da to uradi. Za to je bila nadležna Komisija za vanredni stručni nadzor, i uvek po zakonu ona mora da dođe i utvrdi činjenično stanje, pa tek na osnovu njenog izveštaja da se sprovodi postupak. Početak istrage treba da krene time jer policajci nisu lekari, neko mora da kaže da li je bila greška u lečenju koja je dovela do smrti pacijenta, da se sagledaju sve okolnosti, pa onda da li je postojala namera ili je bio nemar.

U ovom slučaju je bilo da nekompetentna inspekcija podnese izveštaj na osnovu koga se tužilaštvo oglasilo kao nenadležno?

Inspekcija je došla, konstatovala kako teče proces rada, i tužilaštvo je taj nalaz prihvatilo kao nešto na osnovu čega se proglasilo nenadležnim. Nisu nađeni elementi krivičnog dela na osnovu koga bi mogla da se pokrene istraga po službenoj dužnosti. To je sve učinjeno jedan dan pre nego što će Od 53 slučaja sa smrtnim ishodom gde su dva lekara intervenisala, u 16 slučajeva je smrt konstatovana pod sumnjivim okolnostimau Hitnu pomoć doći Komisija za vanredni stručni nadzor. Znači, ministarstvo je ipak znalo kakav je protokol u istrazi, da od nalaza komisije treba sve da krene. Ovako, taj nalaz je došao posle. Hteli su da imaju bilo kakav nalaz komisije samo formalno, za svaki slučaj, ako bi neko nekad tražio da li je bila Komisija za vanredni stručni nadzor. Bila je, ali njen nalaz nije trebalo da ugleda svetlost dana.

Šta piše u nalazu Komisije za vanredni stručni nadzor?

Na uzorku od 53 slučaja našla je da je u osam slučajeva trebalo raditi reanimaciju, a nije rađena; i da za osam slučajeva potpuno nedostaje dokumentacija. Dakle, od 53 slučaja sa smrtnim ishodom gde su dva lekara intervenisala, u 16 slučajeva je smrt konstatovana pod sumnjivim okolnostima.

Da je bilo po redu…

… bilo bi jasno da istraga mora da se otvori.

U trenutku kad vas ekspresno smenjuju, šta se dešava s Borkom Josifovskim kao privatnim licem?

Obrazložili su moju smenu time da sam uznemirio javnost i ugrozio rad Hitne pomoći. Bilo mi je vrlo teško, jer su i novine bile instruisane da me diskredituju na svaki način – pisale su kako sam oklevetao kolege, čuvao fotelju… Međutim, ministarstvo je donelo rešenje, moralo je to da uradi po zakonu zbog nalaza stručne komisije, u kome je propisalo hitne mere koje treba sprovesti kako se tako nešto više ne bi desilo. U obrazloženju je stajalo da su dva prozvana lekara napravila stručne greške i propuste u radu. Oni su ostali da rade, direktor ih je kaznio umanjenjem ličnog dohotka od 10%. Kazna je bila „zbog lošeg vođenja dokumentacije“. Kad nema dokumentacije, a smrtni je ishod, ko može da zna šta se tu dešavalo.

To je uradio direktor koji je došao posle vas?

Da, Branislav Lazić, hirurg iz Urgentnog centra. Bio je anonimus, ali član DS. Postavio ga je lično Đorđe Bajec, njegov prijatelj, koji je u DS bio glavni referent za zdravstvo. Bio je to prelomni trenutak trgovine DS i G17+. DS je dobio gradski resor zdravstva, a Tomica Milosavljević, iz G17+, zauzvrat je dobio ministarsko mesto. Ja sam tada postavio pitanje otkud Tomica Milosavljević zna kandidate iz DS.

Vi ste ostali bez posla?

Ne, smenjen sam s direktorskog i vratio se na prethodni posao, koji sam obavljao i kao direktor – načelnik Stručno metodološkog centra u Hitnoj pomoći. Bili su veliki pritisci, vređali su me, provocirali, čak sam imao i pretnje smrću, objavljivani su novinski članci u kojima sam okarakterisan kao „sramota za lekarsku profesiju, da me treba otpustiti“… Žalio sam se direktoru, na šta on nije reagovao. Napisao sam mu da pod takvim uslovima ne želim da budem deo njegovog tima, i „prekomandovao“ me je u terensku službu.

To je bio vrlo težak period za mene, koji je počeo kad je Tomica Milosavljević pomenuo Novine su pisale kako sam oklevetao kolege, ugrozio rad Hitne pomoći, da sam sramota za lekarsku profesiju, da čuvam fotelju…smrtni slučaj u Decedri zbog stručne greške i izneo da takve greške nisu utvrđene u Hitnoj pomoći, ali da ipak ostavlja mogućnost da oni koji misle da su oštećeni mogu da pokrenu postupak pred Drugim opštinskim tužilaštvom. Tada sam tražio od direktora Hitne pomoći neplaćeno odsustvo i otišao u Sudan na godinu dana. Uslov za dobijanje neplaćenog odsustva bio je da potpišem rešenje za rad na terenu kako bi on mogao nekog da zaposli na mom mestu. Trebalo je da to bude formalno, a u stvari je sve bilo unapred smišljeno da se vratim na rad na terenu. Držao se striktno onoga što sam potpisao. Umesto svega toga, prešao sam da radim na telefonskoj centrali, da dajem savete, i mesec i po dana kasnije, iznenada mi je 16. oktobra saopšteno da su se stekli uslovi da dobijem otkaz.

Moram da se vratim malo unazad, da podsetim na rešenje Komisije za vanredni stručni nadzor, koje nije bilo za javnost. Igrom slučaja dolazi mi u ruke. Naime, pravna služba me je pitala kako da postupi po žalbi nekog pacijenta, i u dokumentaciji je bilo i famozno rešenje po nalazu komisije. Odmah sam ga kopirao, nisam znao za to rešenje, niti je iko trebalo da zna, ali sam na osnovu njega tužio Ministarstvo zdravlja. Dve godine kasnije, 2008, Vrhovni sud donosi presudu kojom se poništava rešenje ministra zdravlja o mom razrešenju s dužnosti kao nezakonito i neosnovano, i traži utvrđivanje činjeničnog stanja. Ministarstvo to nikada nije učinilo, ali istog dana kad je doneta presuda, meni su u Hitnoj pomoći dali otkaz. Obrazloženje „stekli su se uslovi“ odnosi se na faks, lažni, koji je krenuo iz Ministarstva zdravlja 14. oktobra uveče.

Dan i po pre otkaza. O čemu je taj faks i zašto je lažan?

To je žalba NN muškog pacijenta protiv doktorke(?) koja ga je uputila na svoju privatnu praksu. U uvodu je stajalo, parafraziram: „Već smo vas više puta obaveštavali da vaši doktori prosleđuju pacijente na privatnu praksu…“ Taj faks nigde nije zaveden, što smo utvrdili preko poverenika za informacije od javnog značaja. Državni sekretar Periša Simonović je potvrdio da u arhivi inspekcije Ministarstva zdravlja ne postoji takav dokument niti postupanje po tom dokumentu. A na osnovu tog lažnog dokumenta su navodno za jedan dan preslušali 1.300 mojih razgovora koje sam na telefonskoj centrali obavio u toku tih mesec i po dana, ja sam ta „doktorka“ koja upućuje pacijenta na privatnu kliniku, i „stekli su se uslovi“ da dobijem otkaz.

Od tada više ne radite „za stalno“?

Da, tada kreće spor sa Hitnom pomoći, a ministra sam tužio kasnije jer nije postupao po presudi Vrhovnog suda.

Od čega živite za to vreme?

Radim kao konsultant na privatnim klinikama, a pošto mi je zdravlje narušeno, nedavno sam se penzionisao. Od silnih stresova patim od hipertenzije, na to su se nadovezali i drugi problemi… Nije to sad ni važno, ne bih o tome.

Da li ste se nekad pokajali što ste sve ovo započeli?

Nisam se pokajao, stalno sam razmišljao na koji način da se izborim da istina Tužio sam državne organe: Ministarstvo zdravlja, policiju, Osnovno javno tužilaštvo, Više javno tužilaštvo, Agenciju za borbu protiv korupcijeizađe na videlo. Bilo mi je teško samo zbog porodice. Moj sin je tada tek krenuo u srednju školu, i tamo je bilo provokacija, čak i od profesora – a, tvoj otac je sve to radio zbog fotelje…

Koga ste tačno tužili i kakva je presuda?

Presuda se ne odnosi na problem na koji sam ukazao već na rešenje ministra zdravlja o mom razrešenju, a tužio sam državne organe: Ministarstvo zdravlja, policiju, Osnovno javno tužilaštvo, Više javno tužilaštvo, Agenciju za borbu protiv korupcije.

Da li je sad sve gotovo, makar povodom nepravde koja vam je nanesena?

Videćemo, možda će se žaliti, imaju osam dana od dana prijema, ne znam kad im je presuda uručena.

Govori se da ste dobili ponudu od ministra Lončara, da budete u Antikorupcijskom resoru Ministarstva zdravlja.

Ponuda ministra zdravlja je da budem deo njegovog tima, pomoćnik ministra. To je za mene „nepristojna ponuda“. Ne želim da uđem u ministarstvo, pogotovo ne u ovakvim okolnostima. Na prvi pogled, mogao bih nešto da uradim, ali, realno, to je nemoguće. S njim je ekipa koja je učestvovala u mom progonu. Kad me je pozvao da sarađujemo, prvo sam pitao za Vesnu Dimitrijević, šta je s njom, jer je Pištaljka pisala prijave protiv nje, a ministarstvo nikad nije htelo da odgovori na njih. Inače, nekad je bila policajac, a sad je šef Antikorupcijskog tela u Ministarstvu zdravlja u koje bi ja trebalo da uđem. To je ista osoba koja je podmetala lažne dokaze da se afera „trgovine smrću“ zataška. Da li se ja uklapam u tu ekipu?

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share