Kraljica Elizabeta I bila je opčinjena biserima, na svakom portretu okružena je njima, pa je i za oproštaj od ovog sveta izabrala haljinu s našivenim biserima, najlepšu koju je imala


Kad je Barbara Haton, po zanimanju jadna mala bogatašica, 1979. umrla, od silnih milijardi koje je svojevremeno nasledila, ostalo joj je samo 3.500 dolara i – biserna ogrlica. Nje nije htela da se odrekne ni u najtežim momentima. Deluje možda nelogično, ali… Biser se tradicionalno smatra za „najženstveniji“ nakit, i slobodno se može reći da je moderan oduvek i da će takav i ostati, vanvremenski u svakom smislu. U helenizmu je bio simbol ljubavi i braka (setite se Afrodite čije su suze postajale biseri), u starom Rimu je bio luksuz i označavao pripadnost visokim društvenim slojevima. U Kuranu je raj prepun bisera i dragog kamenja, a šatori su od bisera i smaragda. U srednjem veku u Evropi biseri su simbolizovali čednost i, naravno, hrišćanstvo. Na renesansnim portretima vladari su uvek predstavljani s biserima. I tako sve do dvadesetih godina prošlog veka, kad su biserne ogrlice svih dužina, i do ispod struka, bile obavezni modni detalj i pitanje stila.

 

Koko Šanel s biserima kao znakom raspoznavanja

 

Koliko su biseri bili cenjeni u stara vremena, možda najbolje pokazuje vojni pohod rimskog generala Vitelijusa koji ga je isplatio samo jednim biserom iz majčinih minđuša. U moderno doba potvrda je slučaj Cartier – gospodin Kartije je 1917. za više od milion dolara prodao dvostruku nisku slatkovodnih bisera jednoj mušteriji i tako kupio prvu juvelirnicu u Njujorku. I dan-danas na tom mestu je centrala Cartier.

Kleopatra se kladila s Markom Antonijem da može pojesti blago cele zemlje u jednom obroku. Pobedila je tako što je jednu od bisernih minđuša (imala je dva kruškolika bisera, koja je nosila kao minđuše) smrvila u prah i popila je s vinom njemu u zdravlje. Druga minđuša je posle Kleopatrinog pada odneta u Rim i stavljena na Venerin kip

Čudesno je i samo rađanje bisera – kad u unutrašnjost školjke uđe mrvica peska, sunđera ili bilo kog stranog tela, školjka kao odbranu stvara slojeve sedefa (kalcijum karbonat se luči i deponuje u koncentričnim slojevima oko parazita koji je ušao). Od 7. veka p.n.e. (neki kažu i 9. veka p.n.e), pa sve do sredine 20. veka ovaj prirodni način dobijanja bisera bio je jedini. Ronioci su morali da otvore i do 2.000 školjki kako bi došli do jednog bisera. Biseri su bili retki i, naravno – skupi. Pre otkrića nafte, u Bahreinu i Kataru prodaja bisera bila je najveći izvor prihoda. Danas se prirodni biseri skupljaju, pored ove dve zemlje, i u Australiji, ali u zapadnom delu Australije koji ima obalu duž Indijskog okeana.


Moderno doba donelo je i „veštačke bisere“. Ovde treba malo zastati i unapred se ograditi od „bisera“ koji se prave od različitih materijala, pa i kvalitetne plastike. Takvim „biserima“ za sada se nećemo baviti, ali postoje i biseri za koje nije potrebno roniti posebnim tehnikama i otvoriti te silne hiljade školjki da bi se došlo do jednog, već otvoriti samo jednu u uzgajalištima bisernih školjki  jer svaka je – biserna. Uzgajališta su mesta gde se u školjke ubacuje strano telo i pospešuje prirodan proces stvaranja bisera. Biseri dobijeni na ovaj način takođe su prirodni, ali je priroda malo ubrzana. Ovaj japanski način nastao je u 19. veku, naravno – u Japanu. Međutim, iako nastao još pre skoro dva veka, ovaj proces nije garantovao lepe i krupne bisere. I ovde su se neki biseri sklanjali na stranu i koristili za boje i neke lekove jer nisu svi mogli da budu deo nakita. Tek kad je početkom 20. veka Japanac Mikimoto počeo da eksperimentiše s akoja školjkama, i kad je počeo da ubacuje razna strana tela u njih (ne samo pesak, već i mrvice stakla, gline…), došao je do željenih rezultata. Naime, najbolje se pokazalo ubacivanje malenog, i to okruglog, delića američke dagnje. Biseri nastali na ovaj način sasvim su prirodni, imaju ista svojstva kao i oni zbog kojih se roni, i zato ih je najbolje nazvati – gajeni ili kultivisani biseri.

Venčanica Ledi Di bila je izvezena s 10.000 bisera

Mikimoto je patentirao i promovisao proizvodnju gajenih bisera. Njegovi su danas poznati pod imenom Akoya biseri i zaista su najkvalitetniji kultivisani biseri. Prosečna veličina im je 5-11 mm, okrugli su i krupni, glatki na površini. Sitni komadi nakita s akoja biserima koštaju od 300 dolara naviše, a za one krupnije treba izdvojiti i po nekoliko hiljada dolara.

Juvelir Faberže je 1887. za rusku princezu Jusupovu kupio broš s velikim biserom. Kad je porodica bežala za vreme Oktobarske revolucije, ponela je broš sa sobom. Procena je 2005. utvrdila da biser vredi – dva miliona i 100.000 evra!

 

Vizantijska carica Teodora bisere je nosila kao minđuše, ali, kako nije mogla da ponese njihovu težinu, stavila ih je na krunu kao niske i nije bilo ograničenja koliko će ih nakačiti (mozaik u crkvi San Vitale u Raveni)

 

Biseri su uglavnom bele boje, u stvari – sedefaste, ali postoje i metaliksivi i zlatasti, što zavisi od školjki u kojima su nastali. Postoje i biseri s rozikastom nijansom, zelenom, plavom, pa i u kombinaciji ovih boja, a crni su najređi i najskuplji. Najcenjeniji, najređi i najskuplji su crni tahićanski biseri koji se dobijaju iz školjke pod latinskim imenom Pinctada margaritifera. Vrlo su krpni, prečnika 9-16 mm, sjajni i predivni.

 

Slatkovodni biseri su nešto sitniji i manje koštaju, ali su cenjeni zbog lepote – posebno se ističu ohridski (na slici) i škotski

 

Pravi ili lažni – kako da ih raspoznate?

Kad pravi biser stružete vrhovima prednjih zuba čuje se slabo škripanje (pravi biseri nikad nisu sasvim glatki) – lažni su sasvim glatki i ne škripe.

Na jakom osvetljenju ili letnjem suncu pravi biseri nisu potpuno jednaki – razlikuju se po sjaju i boji, a lažni su svi potpuno isti. Isto tako, pravi biseri nisu savršeno okrugli i nemaju svi isti oblik.

Pravi biseri su teži od lažnjaka.

Treba voditi računa i o parfimisanju – ako ne želite da vam ogrlica od pravih bisera malo potamni, ne parfimišite se kad je stavljate; s lažnim biserima to nije slučaj.

Iskusni juvelir na osnovu rupice na biseru može da odredi da li je pravi – kod prirodnih bisera je vrlo uska, a kod lažnih se vidi trag bušilice.

Ipak, jedini siguran dokaz je – rentgenski snimak. Pravi biseri imaju mnogo (ne)pravilnih slojeva sedefa, kao pesak na plaži ili godovi drveta.

Biseri su obožavani svuda u svetu, oduvek, ali postoji i jedna zanimljivost u vezi s njima – Tesla ih nije podnosio! Izbegavao je i formalne razgovore s damama koje ih nose.

Podeli sa drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •