smatb

Album na kome je Beograd ponovo progovorio… tako što je umesto reči izbljuvao vatru

Marko Nikolić

U svakoj sekundi trajanja, debi album beogradske rok trojke radikalan je raskid sa središnjom mat(r)icom ovdašnjih gitarskih tradicija iz nekog drugog vremena, sa nekim drugim ljudima, u nekoj drugoj državi. Vremena više nemamo, ljude retko srećemo, a ni državom ne možemo da se pohvalimo. Pravi trenutak da se počne ispočetka. Straight Mickey and the Boyz kao da stižu ni iz čega u ovo Ovde i ovo Sada, pravednički prolivajući znoj pri dokazivanju sopstvenog postojanja u baš ovim, prezrenim, dimenzijama, koje su i same tim činom ovekovečene. Znajući pri tom da posle znoja sledi (o)smeh, a posle smeha suze. Koje se brišu znojem, čime se obrazuje egzistencijalni krug.

Svetlosnim godinama daleko od ušuškanosti podržavljenog raja koji je u trenutku raspadanja iskazao sav svoj demonski potencijal, debi SMATB je dobrodošli otklon od njegovog duhovnog nasleđa koje se zapatilo u vidu zabavljača koji nisu zabavni, bezgrešnih bukača-kritizera i njima sličnih prodavaca magle, za koje i dalje nije jasno čime zaslužuju našu pažnju, ali je van svake sumnje da nas planski bombarduju njihovim besmislom. U ambijentu kupoprodajne logike koja baš sa logikom nema previše veze, u zapuštenoj i zaparloženoj guduri palanke koja sve (uglavnom tu svoju pomenutu maglu) polaže na svoj nostalgičarski nazovi-kosmopolitizam, a nije u stanju da proizvede nijednu autohtonu vrednost osim upiranja prstom, pojavljuje se ovaj najfiniji paradoks, unutrašnji monolog koji se razvijao u senci sveopšte konfuzije i od nje najviše učio, ne osvrćući se na zastareli, izanđali „obavezni program“ samozvanih tejstmejkera. SMATB se ne prave pametni, oni to jesu, čim su u samoistraživanju pobegli od prevaziđene Dogme, sada već bez Boga (na zemlji) ali sa zaostalim blasfemijama, iza koje se krije dozlaboga uprošćeno manihejstvo. Promišljenost im se ne iscrpljuje u predstavljanju, a pompe nema ni u zameni kolotečine i stihije disciplinom. Ne znam čime se još bave u svom životu ni koji im je biznis plan, niti me to interesuje, ali ta medijska nedostupnost dodaje na jačini aromi dobrodošle misterije.  U beznapornoj ozbiljnosti, njihova težina oslobađa u svojoj jednostavnosti, a spremnost na promenu mnogo je više od prigodnih frazetina, kojima nas čašćavaju logorejična puna usta profitera na našoj nesreći, uvek sa čankovima punim šakama, priljubljenim tik do mlina.

Proces deštreberizovanja savremene „nezavisne“ scene koji je započeo na Repetitorovom drugom izdanju Dobrodošli na okean (Moonlee, 2012), a ogledao se u otkrivanju hard rock teskobe življenja u slavu života i posledičnom spuštanju Jarbola, na ovoj ploči je doveden do kraja, bez ostatka. Iako je slušanje domaće gitarske muzike nekada predstavljalo omladinsku mandatornost u pominjanim podržavljenim prilikama, on je oduvek najbolje zvučao kad je autentično mirisao na ulicu. I to je otprilike jedino i što je opstalo kada su se na naše obale ukotvili splavovi.  Taj kvalitet Straight Mickeya i momke stavlja u unikatnu poziciju, tačno između onih ovdašnjih savremenih bendova koji se u svojoj studioznosti služe engleskim jezikom i/ili su pretežno okrenuti „napolju“  (izvrsni Vvhile, Eyot i Temple of the Smoke, solidni Popečitelji, Testet Olt, The Schtrebers i Ana Never, donekle i bilingvalni Consecration,  ali i ne baš toliko zanimljivi a sve duži, eskapistički neo-americana karavan predvođen Stray Doggom) i dela srpske scene „na srpskom“ koje zapljuskuju valovi više ili manje kvalitetnih pokušaja masovne osećajnosti (Artan Lili, Ti, Svi na pod!, Nežni Dalibor, Goribor), koji svi odreda pate od različitog stepena prepakivanja sadržaja u prijemčivost (iliti poluamatersko kalkulisanje), na koji monopol ionako drži S. A. R. S.  SMATB je neizostavni deo te uveliko samodovoljne, da ne kažem dobrano autistične scene (na kojoj je, kao i u životu uostalom, uočena ambicija mahom obrnuto srazmerna u odnosu na mogućnosti, kada je uopšte ima)  tako što stavlja pod svoj kišobran sve njene odlike koje potom transcendira, no ovako istinski stvarno nije zvučala još od prvih radova zlosrećnih Gangbangers i militantnih FC Apatride United. Drugim rečima, iz BIGZ-a je konačno izašlo nešto što poseduje vrednost i van njega.

Voltronska priroda grupe u kojoj svi pevaju i svi sviraju, tj. svi daju sve od sebe a niko se posebno ne ističe sipajući autohtoni zvuk kome je teško ući u trag u smislu korena, najbolje se iskazuje na koncertnim ritualima grupe kojima se redovno mrve lobanje i kosti posetilaca, razoružanih neposrednošću pretežno (formalno ali srećom ne i kvalitativno) tviteraških tekstova koje su ionako iskusili iz prve ruke, posluženih u kompletu s vanzemaljskom silinom zvučne slike. Hrapave bas deonice Boška Mijuškovića vuku svoje poreklo sa lokalne hardcore scene koja je na svoje nekadašnje pripadnike više uticala životno nego muzički (čak i kad pitate poznavaoce za najbolji beogradski hc album svih vremena ne bi znao šta da vam kaže), a stilski su najbliže abraziji benda Unsane i mnogih drugih američkih noise aktova devedesetih (katalog etikete Amphetamine Reptile je posebno informativan u tom smislu).  U kombinaciji sa bubnjarem Danilom Lukovićem one prelaze u surovi krautoliki dril. On služi kao podloga za gitaru Miodraga „Strejt Mikija“ Cicovića koji itekako ume da ekonomiše zvucima, svirajući za tim, ali se verovatno najlepše oseća kada krene u driblinge solažama, koje začudo nikada ne zvuče napabirčeno i rasplinuto, ali jesu portali za neke udaljene svetove koje retko posećujemo i sami, a kamoli u društvu. U skladu sa duhom vremena, ovo je jedna prava pravcata post-žanrovska rokenrol ploča koja sredini iz koje je potekla treba da služi na čast. Iako je nastala uprkos, a ne zahvaljujući njoj.

Sigurno je odluka da album bude snimljen u regionalnoj rokenrol prestonici Rijeci, u studiju gitariste grupe Let 3 Mateja Zeca, bila logična i žestoka ponuda sa svirki je verodostojno otisnuta na snimak, ako izuzmemo pojedine slučajeve preproduciranja (efekti na glasu u refrenu za Ne štrče, a i delovi pesama Lakši i Siguran su sigurno „peglani“ i „uljuđivani“) koje ionako možemo da podvedemo pod preležavanje dečijih bolesti. Pesme su jezivo dobro usvirane i zaokružene, a u odnosu na sešn u studiju Digimedija od pre skoro tri godine, primetan je manji svirački grč („Kao da su pazili da nešto ne polome“). Dakle, sveukupni utisak je maestralan i prosto tera na ponovna preslušavanja „u cugu“, „kao od šale“ gaseći usput glasove o „albumu kao prevaziđenoj formi“, što verovatno jeste tržišna, dakle nije univerzalna istina. Posebno imponuje dar grupe da bez otužnog patetisanja, suvišnog ideologizovanja i napornog posipanja pepelom oslika nepristajanje na veštačku konfuziju i laž, kao i na permanentno duhovno batrganje od indoktrinacije sveopštom otuđenošću i hranljivom prostitucijom, u kondiciji da podignu štit od reči i zanosnih oblina, prevazilazeći sramotu kada se ne osećaju dobro u ovoj tiraniji samoreklamerskog uspeha. Na ovoj ploči dela govore sama za sebe, a sama činjenica da je ovaj oglas humanosti uspešno okačen već je hvale vredan podvig u pravom smislu te reči. (9/10)

Podeli sa drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •