Serija Sofija (2016)


Gledajući Sofiju ne mogu da se otrgnem poređenju s nesrećnim NemanjićimaSofija je sve ono što Nemanjići nisu – odlična istorijska serija


Milja Lukić

Iako su istorijske činjenice manje-više poznate, i u seriji Sofija se i te kako prepoznaju, ono što film ili seriju s istorijskom tematikom čini zanimljivima i gledljivima jesu običan život i dobra priča. Upravo ono što je nedostajalo „našim“ Nemanjićima, a što je Sofiji najveći kvalitet.

Glavni lik je Sofija Paleolog, vizantijska princeza, druga supruga Ivana III. Njena uloga u ruskoj istoriji je velika, ne samo zbog dovođenja italijanskih majstora/umetnika i izgradnje Uspenskog, Blagoveštenskog i Arhangelskog sabora, već i po uspostavljanju Trećeg Rimskog carstva (na šta je po Sofijinom položaju tadašnja Moskovija imala pravo) i uvođenju dvoglavog orla Paleologa koji je opstao i na ruskom grbu. Nije zanemarljivo ni što je bila baka Ivana Groznog (Ivan IV), a i što je, između ostalih, za pretke imala i Nemanjiće.

U Sofiji su istorijske činjenice i savremenici utkani u priču neprimetno i nenametljivo, podrazumevajuće. Priči, likovima i odnosima među njima sve je podređeno, kako je i red u igranoj seriji. To je pogotovo uočljivo u istorijski nejasnim periodima života Sofije, na primer njenog „progonstva“, gde su se scenarista i reditelj opredelili za „svoju“ priču, vrlo verovatnu, odlično motivisanu i u skladu s karakterima likova i razvojem radnje. Opet me nešto podseti na Nemanjiće i zabole me stomak od muke.

Uzmimo za primer seriju Vikinzi, u čijem je nastajanju učestvovao i History Channel. Očekivano je da serija bude dokumentarna, zar ne? Sećate li se Vikinga? To je ta razlika – na jednoj strani Sofija, ili Vikinzi, ili Rim, na drugoj jadni Nemanjići.

Snimanje Sofije odvijalo se na autentičnim lokacijama, pa i u Italiji. Predivni kostimi, čak i oružje, novac, enterijeri… sve je izrađeno ručno. Uopšte, produkcija je bez mane. Plus: odlična gluma, savršen scenario, vešta rediteljska ruka.

Priča teče glatko, iako se odvija u burna vremena, s brojnim likovima i mnoštvom suprotstavljenih interesa. Prelomna tačka u istoriji Rusije prikazana je živopisno i dostojno.

Sofijin otac je Toma Paleolog, rođeni brat poslednjeg vizantijskog cara. Kad je Carigrad pao pod osmanlijsku vlast, prebegli su na Krf, potom u Rim. Deca su bila pod pokroviteljstvom pape, i, naravno, preobraćena u katoličanstvo. Sofija je, u tom smislu, imala poseban zadatak – da udajom, kao supruga vladara, populariše katoličanstvo u pravoslavnoj Moskoviji koja uz to plaća i danak Zlatnoj hordi. Međutim, Sofija se po dolasku u Moskvu vraća prvoj veri i s velikim žarom preobraća se u pravu rusku kneginju. U to vreme Rusija počinje da dobija obrise velike države, ne samo prostranstvom, gradi objekte koji su danas njeni simboli, ima zamah u trgovini i oslobađa se mongolskog vazalstva. Zanimljivo je da je u seriji Ivan III odsečno odbio da plati danak hanu, čak i obogaljio izaslanika, a savremenici tu scenu opisuju drugačije – Sofija je zaplakala i očajno rekla mužu: „Dosta više sužanjstva!“

U seriji je Sofija prikazana kao žena blage naravi, krotka, vrlo lepa… Iz prepiske Italijana koji u to vreme rade u Rusiji, saznajemo da je energična, gorda, niska i debela, doduše s „očaravajućim očima“ i prelepog tena.

Ivan III u seriji je (uglavnom) razuman, a istorija ga pamti, pored nesumnjivih zasluga za Rusiju, i kao čoveka koji je toliko pio da je često padao sa stola.

Da li ove istorijske nedoslednosti nešto smetaju seriji? Nimalo! Najvažnije je da je duh vremena sačuvan i da se serija „guta“. Neko je pomenuo Nemanjiće?

 

 

Podeli sa drugima
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    1
    Share