Savest nema zube


Smrt je jeftina kad je ne platiš, a kad je platiš – skupa je


Radica Milovanović

Pričali mi oni kojima verujem. Bolnički dani, čekanje operacije. Bolničke noći, koje jedva sviću.

– Spremila sam za operaciju 300 evra.

– Ko ti je to tražio?

– Pa niko, al’ bolje će da me operiše ako mu platim.

– A mene će gore, jer nemam žutu banku?

– Ne znam ja, meni tako rekli.

– Ko ti, bre, rekao?

– Svekrva, muž, komšinica Milka što su joj prošli mesec operisali cistu.

– Za cistu je platila? Eeej, ja imam tumor, možda i rak. I šta da radim bez para?

– Ne znam ja…

Drugoj dolazi muž.

– Sutra kad dođeš, kupi svim sestrama po parfem. Idi kod Slavice, ona prodaje kradene. A doktoru viski. I portirima dole kupi po flašu vina ili tako nešto.
Njoj je njen doneo Plazmu i ništa više.

Priča druga.

– Znaš, on neće da operiše bez dve hiljade evra. Moram da ih iskopam negde.

– Ček’, bre, što ga ne prijavite?

– Ma, pusti, znaš da moram. Takva je situacija.

– A zašto ne može regularnim putem operacija? Mislim, svi mu calnu po dva soma evrića?

– Može, al’ se čeka i do osam meseci. A do tad može da umre. Ima metastaze, znaš.

– Kapiram, znači, onaj što nema dve ‘iljade evra će da crkne. A možda i neće, ako metastaze reše da se odmore.

– Jebiga, ja ovo moram da uradim.

I uradila je, operisan je, platila je dve hiljade evra. Samim tim je pomerila neku mukicu, bez para na osam meseci čekanja. Ako ih dočeka.

Kažu da taj ima vozni park da se usereš, vilu s bazenom, šofera… Savest, očigledno, nema. A Hipokratovu zakletvu je ne znam kome polagao.

Mi smo ih napravili takvima.

Mi.

Da niko nikad nije „častio“ doktora, sestru, anesteziologa, portira, oni bi svoj posao radili za platu. Kao i sav ostali svet.

Život je skup kad se plaća savšeću.

Smrt je jeftina kad je ne platiš, a kad je platiš – skupa je.

Spremačicama se ne daje ništa. Čistila ja u Domu zdravlja. Doktori i sestre su svaki dan nosili pune kese kući. Davali su nam ponekad po sto grama kafe. Jer, jebiga, ko nas jebe.

Nikad nisam dala novac niti bilo kakav poklon lekarima. Ako to budem uradila, biće to jer mi se neko stvarno dopao. Kao čovek, a ne kao zanimanje. Daću mu, recimo, knjigu.

I ono najbolje za kraj.

Njih petoro u mom bližem okruženju imalo je operacije, teške, manje teške. I nisu nikome ništa platili. Nisu imali vezu, upali su onako. Svi su dobro prošli, i svi su bili normalni prema njima.

Postoje i takvi, majkemi.

Ne plaćajte, ne častite doktore. Nisu oni ni konobari ni taksisti ni frizeri.

Jel’ vas neko časti za vaš posao, ili samo dobijete zasluženu platu?

Podeli sa drugima
  • 11
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    11
    Shares