U svetu se svake sekunde popije oko 15.000 šolja čaja


Čaj je sve popularniji i kod nas, iako još uvek ima onih koji ga piju samo kad su bolesni. U drugim krajevima sveta ispijanje čaja svojevrstan je svakodnevni ritual.

U Kini je spremanje čaja umetnost pod nazivom Cha dao. Kinezi čaj spremaju s toplom, nikako vrućom vodom. Šolju ponuđenog čaja obuhvataju obema trukama, a u znak zahvalnosti prstima desne ruke tri puta lupnu po stolu. Voćne čajeve ne smatraju čajem, a prema ledenom čaju i onom u kesicama izražavaju prezir. Kinezi, kao i Japanci, na britanski ritual čaj u pet gledaju s neodobravanjem jer im nikako nije jasno zašto kvare ukus čaja dodavanjem mleka, a hrana koja prati ovaj tipičan ostrvski običaj za njih je pravo – svetogrđe.

U Japanu postoje čajne škole, gde se uče veštine pripreme i posluživanja čaja. Kao i u Kini, spremanje, posluživanje i ispijanje čaja smatraju se za umetnost. Obuka za gejše podrazumevala je, pored ostalog, i poznavanje ceremonije pripreme, služenja i ispijanja čaja.

U Indiji je čaj takođe najpopularnije piće, ali nema nekog posebnog rituala koji ga prati. Najčešće crni čaj mešaju s raznim začinima, neretko dodaju i malo mleka jer je crni čaj izrazito jake arome. Ispijaju ga u ogromnim količinama, uvek toplog, i po nesnosnim vrućinama.

Rusi čaj piju s kriškom limuna, zaslađuju ga slatkim, medom ili voćem, spremaju s vodom iz samovara. Kao i Britanci, uz čaj je obavezno posluženje, mala zakuska s mini-đevrecima i kolačićima. Na stolu je obavezno i sveže voće leti, a zimi voće iz slatka. Sve do sredine 20. veka čaj su pili iz tacni za šolju. Ako pogledate originalni servis za ruski čaj, primetićete da su tacne duboke, kao mali duboki tanjiri. Voda iz samovara sipa se u šolju sa slatkim, medom ili presnim voćem, malo odstoji, pa presipa u tacnu, a iz šolje se čajnim kašičicama jede voće koje je ostalo.

Južnoamerički čaj mate pije se iz specijalnih tikvica. Po ulicama se često mogu sresti ljudi s tikvicom i cevčicom kako ispijaju čaj u hodu.

Mongoli u čaj dodaju so i razne začine poput mirođije, takođe stave i malo maslaca.

U Turskoj su omiljeni crni i čaj od jabuke u koji stavljaju cimet.

U Egiptu i na Arabijskom poluostrvu piju mlak karkade, čaj od pustinjskog hibiskusa, jak, ukusan i osvežavajući.

U severnoj Africi (Tunis, Alžir, Maroko i Libija) najpopularniji je čaj od svežih listova nane s dosta šećera, koji se pije mlak.

Tradicionalan engleski „čaj u pet“ poznat je u celom svetu. Služe ga s malo mleka i uz namaze na hlebu i poslastice – kandirano voće, kolačiće od jabuka, šljiva i lešnika, puding…

Čaj je biljka prirodno bogata vitaminom C koji se uništava vodom temperature preko 30° C. Neke vrste čaja ne treba kuvati – na primer nanu, već je samo preliti mlakom vodom i ostaviti 10 minuta da odstoji

Ledeni čaj i čaj u kesicama nastali su u Americi. Na svetskoj izložbi u Sent Luisu 1908. prvi put je koncentrovani čaj preliven preko kocki leda, što je izazvalo senzaciju. To je u stvari bio očajnički pokušaj uvoznika velikih količina čaja da se spase finansijske propasti. Po sparnom vremenu topao čaj se nikome nije dopadao, pa je ideja s ledom bila pun pogodak. Kesice su došle posle nekoliko godina, a i one su maltene „slučajna“ ideja. Naime, služile su kao uzorci koje je trgovac Saliven slao kupcima na degustaciju. Doduše, te prve kesice bile su od svile.

Postojbina originalnog čaja (biljke) je Azija. U Kini raste kineska sorta, u Indiji i Šri Lanki asamska sorta. Za „pronalazača” čaja kao napitka smatra se Šen Nung, koji je vladao Kinom pre više od 4.000 godina. Čaj je u Japan stigao „tek“ u 12. veku, a u Evropu prvi put 1610. godine brodovima jedne holandske kompanije.

Podeli sa drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •