Solstafir


Alcest & Anathema, 23. 10, Dom omladine Beograda; Árstíðir, Myrkur & Sólstafir, 4. 12, DOB


Petar Cvetković

Myrkur se oduševila što sam iz Srbije potegao (u Cirih) na koncert, i obećala da će nas posetiti idući put; „pet datuma u Nemačkoj, pa to je suludo“, kaže ona posle certa. MOZAIQ br. 132, avgust 2016.

Godina je 2012, dani su početni. Pakujemo se za Alpe. Francuske. Vodim računa o tome da spakujem najvažniju stvar – muziku, skromnih (ni) 256 megabajta zapremine tadašnjeg telefona. S obzirom na taj kapacitet, trebalo je pažljivo odabrati, a s obzirom na desetak dana zimovanja, trebalo je biti još pažljiviji. Izabrati nešto novo, nešto divlje. Nešto pitomo. Tog Badnjeg dana izašao je treći album benda Alcest – Les Voyages de l’Âme. Badnjeg dana kog smo već bili na planini! U Jagodini se, pak, album pojavio nekoliko dana ranije, i njegovu kompresovanu varijantu otpakovao sam pravo na telefon. Album benda za koji sam tom prilikom možda tek bio čuo, francuskog benda, za francusku planinu; blekgejz benda. Benda koji je prvi spojio (atmosferično) divlji blekmetal i (bučno) pitomi šugejz, moje omiljene žanrove, kao da su oduvek bili zajedno, a ne kao da su cele devedesete proveli naizgled paralelno se razvijajući, bez znakova da će ih već 2005. EP Le Secret međusobno upoznati. Moj vršnjak Neige (Sneg) nazvao je bend prema liku iz Molijerovog Mizantropa, i kao 20-godišnjak – a počeo je da stvara još i mnogo ranije – smislio je žanr. Blistavo! „Putovanje(a) duše“ moglo je da počne, i pre nego što smo stigli na dve hiljade metara nadmorske visine – ili tako nešto – omot ovog albuma ilustrovao mi je ekran telefona, a muzika obojila put, skratila mu dužinu, a povećala širinu i dubinu. Takve zime se pamte i plamte.

Plamti i nedavni nastup Alcesta pre liverpulske grupe Anathema. Jutjubujte samo plamteći balkonski snimak Oiseaux de proie, i u pravcu bas-bubnja ćete u prugastom videti autora ovog teksta kako sredinom te pesme, naglim klimom glave, uz svetla koja tada blesnu, odobrava krik naslovne „ptice grabljivice“, dotad umilno cvrkutale. Iako sam za naslov ovog izveštaja preveo naziv pesme šugejz pionira My Bloody Valentine, od „Nidžinog“ izlaska na scenu u majici s l o w d i v e, tog ponedeljka već u 19.30, bilo je jasno koje „koautore“ žanra preferira(m). Sloudajver Halsted je i gostovao Alcestu na prethodnom, sasvim nemetal albumu Shelter, čija je završna numera Délivrance zatvorila i ovaj jednosatni nastup. Desetominutna numera za čiju je drugu polovinu Deni Kavana, jedan od trojice Kavana iz uživo petočlanog sastava Anathema (a bubnjar i mila pevačica takođe su srodnici), kasnije rekao da predstavlja najlepše parče evropske muzike, uključujući onu našeg omiljenog benda. Anathema meni jeste bila jedna od omiljenih grupa kada sam je video 2006. (u našoj zemlji su sad bili premijerno), a njihov najveći hit Fragile Dreams, s albuma koji me i danas uspavljuje, otvorio je tadašnji, a zatvorio sadašnji koncert, kao njegov jedini zajednički sadržalac uz Closer „vokodiranog“ glasa gitariste i pijaniste Vinija Kavane. Osim oba dela urgentne novije pesme Untouchable, najnežnije me je dodirnulo vraćanje u 2001. pesmama Barriers & Pressure, s albuma A Fine Day to Exit, na koji se ovogodišnji The Optimist tematski i zvukovno nadovezuje. Istinski fin dan za izlazak, buđenje novog optimizma.

Nakon četrdesetak dana, u istu zgradu, samo u njenu manju – ali rasprodatu, nas 250 plus – salu, stižu i slatkiši sa samog severa Evrope, Dankinja Amelija Brun i njen Myrkur s nova tri člana, te Islanđani, kamerni pop trio Árstíðir, kojem se tokom nastupa na otvaranju pridružuje i novi bubnjar nominalnih hedlajnera večeri, postblekmetal kvarteta Sólstafir. Ljubav je bila u vazduhu od samog početka u 20 časova (možda zato što sam malo kasnio?). Tanušno troglasje, dve akustare i „organ(sk)a“, otkravilo je tihom snagom svojih mahom nepoznatih pesama i najmetalnije među nama. Osmesi i ovacije, a onda eto i nje: Male sirene s orkanskih visova; „Myrkurica“, kako joj pomalo zločesto tepa neki posetitelj, u set nije stavila Crown, najlepšu pesmu sa svog septembarskog albuma, zbog koje sam je uporedio s Kejt Buš (boja glasa, te isti štof ženstvenog individualizma), nije nas prodrmala kao Gladiatrix, ali od vokalno bravurozne i albumu istoimene Mareridt, preko „r-dž-dž“ The Serpent koja mi je legla tek uživo s antologijskim „I put a spell on you“ u refrenu, uz kidačke Måneblôt & (neomiljenu) Elleskudt, te spotovsku Ulvinde čiji je centralni vrisak – kome vlasnica tepa napadom panike – na koncertu umiren jednako katarzičnom vokalnom vinjetom, i po neki stariji dijamant, do kraja kad sama na bini lupa „jungle drum“ i peva nordijski folk tradicional De Tre Piker, nismo trepnuli. Pa kauboji Sólstafir (amalgam Dirty 3, the Nefilim & HIM?), od klimoglava Silfur-Refur do hita Fjara, i ćao!

Podeli sa drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •