Godišnje liste 2017: Vesna Topolovački


Lista 15 filmova – Vesna Topolovački


Moja 2017. je bila nešto tanja, ne u smislu kvaliteta nego kvantiteta. Životne okolnosti su se u drugoj polovini godine malo promenile i onemogućile mi aktivniji bioskopski život, te sam propustila svašta. Ali ne bunim se, pošto su se na repertoaru našli filmovi raznih godišta i produkcija veoma vredni pažnje.

# La tortue rouge (Michaël Dudok de Wit, 2016)

Belgijsko-japanski animirani film koji u sebi nosi mnogo tema poput majke prirode, ljudske istrajnosti i ciklusa života i smrti. Divno oslikan i uživanje za sva čula, pravi dragulj.

 

# Hunt for the Wilderpeople (Taika Waititi, 2016)

Dečji film za odrasle s dosta ozbiljnom podlogom kome ne manjka ni emocija ni avanture.

 

# Mr. Long (SABU, 2017)

Nekako se pogodilo da su mi prethodne dve godine obeležili filmovi sa festivala japanskog filma Nippon Connection, te je ovogodišnji Lowlife love SABU-ov tajvansko-japanski film koji na veoma osvežavajući način prikazuje priču koju smo sigurno do sada videli. Vožnja kroz žanrove (akcija, komedija, teška drama) koja dobro prodrma emocije uz razne promene tempa, a koje deluju drastično ali istovremeno i prirodno, sve to dobro odigrano i začinjeno s puno hrane od koje voda polazi na usta… jedna od mojih ovogodišnjih poslastica. SABU je uradio još jedan film ove godine – Happiness, ali koji ostaje daleko u senci Mr. Longa.

Mr. Long

 

# Watashi ha Pan jin-lian janai (Xiaogang Feng, 2016) / I am not Madame Bovary

Na momente komična odiseja kroz kineski pravni sistem žene koja pokušava da očisti svoj obraz. Film je urađen u stilu starog crteža, zbog kog sve vreme izgleda potpuno nesvakidašnje i čini iskustvo gledanja vrlo jedinstvenim.

I am not Madame Bovary

 

# Teströl és lélekröl (Ildikó Enyedi, 2017) / On body and soul

Telo i duša predstavlja pomalo ekscentričnu ljubavnu priču između dvoje individua koji se nekako pronađu posle saznanja da svake večeri sanjaju isti san. Koliko sam posle videla, režiserka Ildiko Enjedi je spomenula kako je u film utkana i neka kritika uslova u kojima rade mađarski umetnici, međutim, ja to nisam toliko videla i zapravo mi je prijalo da pogledam nešto što nije išlo u smeru simbolike i očigledno-prikrivenih metafora, te i dalje ostajem pri tome da je ovo osvežavajuća ljubavna priča smeštena u neuobičajenom okruženju (budući da oboje rade u klanici, i taj deo je veoma zanimljiv pogotovo kad se pogledaju njihovi snovi).

 

# Die Blumen von gestern (Chris Kraus, 2016) / The Bloom of yesterday

– Ti si tako negativan!

– Ja sam istražitelj Holokausta, zarađujem svoj novac bivajući negativan. Ko mi daje pravo da budem u vezi s nečim pozitivan?

Nemci su se do sada na mnoge načine obračunavali sa svojom prošlošću, pogotovo Drugim svetskim ratom i Holokaustom, o čemu svedoče brojni filmovi, a ove godine dobili smo još jedan, krajnje neobičan, budući da se radi o sadašnjem trenutku koji se bavi prošlošću (nema uopšte prikaza iz tog vremena) i da je delom reč o – komediji, gotovo farsi. Film je takav da se sve vreme osećate kao tokom vožnje u zabavnom parku, gde se čas smejete a čas vas sve mnogo rastuži, i tako u krug, gore-dole – gore-dole. U nekim momentima ima preterivanja sa smešnim delom, ali sve je to nekako dobro utkano, da takav predah čak i prija, jer se naravno ne radi ni o čemu smešnom, i autor to jasno stavlja do znanja – pre svega kritikujući komercijalizaciju patnje.

 

# Danchi (Junji Sakamoto, 2016) / The Projects

Na papiru je delovao kao jedan od finih dobroćudnih japanskih komičnih filmova u kojima su glavni junaci svakodnevni ljudi, ali je film ispao mnogo bolji nego što sam očekivala. Pored dobro nijansiranog humora u okviru date teme, ne sasvim tipičnih likova i definitivno neočekivanog razvoja situacije, tu su mnoge pojedinosti, recimo poduža scena u kojoj je prikazano kako apotekar pravi lek, ili način na koji je vešto predstavljen deo priče a da se, što bi se reklo, sve vidi i ništa ne vidi. Do kraja filma deo nam ostane otvoren za domaštavanje, ali to u ovom slučaju vrlo dobro paše, i još je lepo što nudi neki optimizam u čitavoj priči glavnog lika priče – starijeg bračnog para.

 

# Hymyilevä mies (Juho Kuosmanen, 2016) / The Happiest Day in the Life of Olli Mäki

Debi inspirisan istinitom pričom o najuspešnijem finskom bokseru. Jedan od dva feel-good filma koje sam gledala ove godine i koji do kraja ostavlja osmeh na licu. Kratki opis i spomen boksa ne treba da zavedu – prepun finih minijatura i gotovo romantično urađen u crno-beloj tehnici, prosto je uživanje za čula. Ono što mi je dodatno super jeste to kako su učinili da okruženje izgleda autentišno iz tog doba koristeći crno-belu fotografiju.

 

# The Square (Ruben Östlund, 2017)

Svakako je dotakao licemernost i kontradiktornost švedskog (koje se često smatra primerom socijalnog ideala) te „zapadnog” društva, i to s posebnim naglaskom na umetnički kružok. Umetnost bi trebalo da nas s jedne strane oplemenjuje, ali često nam ostavlja taj utisak samo u teoriji jer, čim izađemo na ulice, ne primećujemo ili sklanjamo pogled od svega što bi nam moglo pokvariti dan (često i sami imamo dovoljno svojih briga). No, film ne bi bio ovoliko dobar da je ostao samo na navedenom. Ključna stvar je putovanje glavnog lika, kustosa muzeja moderne umetnosti, transformacija nekog ko je dotle živeo u jednom malom, čistom i savršeno ispeglanom svetu u nekog ko je zbilja razmislio i priznao i drugi svet, koji obuhvata i njegov, i probleme koji se tu nalaze. Ovde se autor ponovo bavio pozicijom današnjeg muškarca u društvu, i sada mi je njegov prethodni film – Force Majeure (Turista), još jasniji.

 

# Perfetti sconosciuti (Paolo Genovese, 2016) / Perfect strangers

Ogoljavanje ljudi je maltene uvek voajeristički zanimljivo. Šta najviše pogađa: to što mislimo da nemamo šta da krijemo, ali se onda nađemo u neočekivanoj postavci stvari kad tokom suočavanja vidimo da to nešto i nije baš okej, ili čak povređuje druge? Dobro dođe kao podstrek da se sami zapitamo u vezi s nekim stvarima. Dodatno dobar humor i… ne bih kvarila ništa onima koji još uvek nisu pogledali film.

 

# Gok-seong (Hong-jin Na, 2016) / The Wailing

Misteriozne smrti i ubistva u malom korejskom mestu. Ovaj horor nas je progonio danima, davno nisam imala potrebu da raspertlavam šta se to zapravo desilo, kao i da u nedostatku sagovornika dođem do stackexchange stranice(!) o filmu. Dobro je gledati ga s više ljudi da biste posle razvijali teorije o glavnim likovima i dešavanjima u priči. Dešavanja pri kraju (pretpostavljam) akcentuju jednu od autorovih tema, koju bih opisala kao iskušavanje vere.

 

# Fuchi ni tatsu (Kōji Fukada, 2016) / Harmonium

Tadanobu Asano, krajnje antipatičan kao ni u jednoj ulozi koju sam imala prilike da gledam do sada, posle n godina vraća se u život svog prijatelja, koji živi mirnim i ne baš uzbudljivim životom sa svojom veoma pobožnom ženom i ćerkicom koja svira harmonijum. Vrlo brzo se „stari prijatelj“ i žena pronađu, ona u krajnje dobrom i hrišćanskom modusu kao neko ko može dobro da oseti čoveka koji je priznao zločin, pokajao se i suočava se s njim. Ali šta je ostalo neraščišćceno između dva čoveka, i može li sada onaj drugi biti toliko miran?

 

# Ne gledaj mi u pijat (Hana Jušić, 2016)

Film koji bi se mogao gledati iz ugla zakasnelog odrastanja, traženja i oslobađanja iz raspadnute svakodnevnice, a koje vodi u autodestruktivnost, ali u kome se pronađe još nešto što možda na prvi pogled nije tako upečatljivo, a to je, baš kako je istaknuto i u tekstu Kristine Đuković U šetnji s kraljem Lirom: O očevima i ćerkama na filmu za stranicu Proletter, jedna od slika žena podržanog patrijarhata.

 

Dva dosta starija filma koja su ostavila snažan utisak, ali i dijametralno suprotno duševno stanje i dolaze iz iste zemlje:

# Suna no onna (Hiroshi Teshigahara, 1964) / Woman in the dunes

„(…) ali imamo pesak!” Ovo je nešto sasvim posebno! Već sama fotografija i nemilosrdni pesak opčinjuju gledaoca i ne ostavljaju ga ravnodušnim, a onda sve ostalo. Kako upita u jednom momentu: „Kopaš li da bi preživela, ili živiš da bi kopala?“ U svakom slučaju kopaju, a pesak je taj koji živi svoj život.

 

# Tampopo (Juzo Itami, 1985)

Gledali ste špageti-vestern, a ako ste ljubitelji novih ili egzotičnijih ukusa, onda morate probati i ramen-vestern! Pored glavnog toka priče u kome japanski kauboji kamiondžije pomažu samohranoj majci da nauči da pravi savršenu ramen-supu, svako malo imamo vinjetice – kratke nezavisne priče o ljudima i njihovom odnosu prema (pogotovo stranoj) hrani, i jednu s mafijašem i njegovom ženom, čiji je erotski naboj uvek upotpunjen i nekim jelom, a koja ide uporedo s našim kamiondžijama. U okviru ove tople priče našlo se mesta za mnogo komedije, malo muškog fajta (kakav bi to bio kaubojac bez obračuna?), recepte za japanska jela, a onda i za nekoliko senzuelnih scena o kojima ne bih ništa rekla jer se prosto moraju videti, a koja u fokus stavljaju vezu između strasti, hrane i smrti.

Podeli sa drugima
  • 5
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    5
    Shares