Novi Miljin kuvar – Italijanska kuhinja, po nepromenjenoj ceni od 31. maja na kioscima u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, Bosni i Hercegovini i Makedoniji


Nijedna kuhinja nije tako bogata i raznovrsna kao italijanska. Mnogi misle da Italijani jedu samo paste i pice, međutim, to je daleko od istine. Mora se uzeti u obzir geografski momenat kako bi se razumela velika raznolikost. Italija je mediteranska, ali i alpska zemlja. Uticaji austrijske, francuske, grčke, kao i arapske kuhinje nisu zanemarljivi. Koriste isključivo sezonsko voće i povrće, i prednost daju svežim začinima nad sušenim. Kao i Francuzi, „ludi“ su za sirom, takođe vole i vino. Ali, za razliku od francuske kuhinje, italijanska je jednostavna. Ima sličnosti i s grčkom – stavljaju maslinovo ulje gde god mogu. A tek kako vole beli luk! I njega stavljaju gde god mogu. Treba li pričati o paradajzu? Kakav benefit za zdravlje: maslinovo ulje, beli luk i paradajz!

Klasičan italijanski jelovnik izgleda ovako:

aperitivo – aperitiv

antipasti – predjelo

primo piatto – prvo jelo (toplo, poželjno vegetarijansko)

insalata e zuppa – supa/čorba ili salata pred glavno jelo

secondo piatto – drugo, glavno jelo (riba, meso…)

contorno – prilog uz glavno jelo (obično povrće)

dolce – desert.

Na kraju je kafa, ali i ammazzacaffe (ubica kafe) – čašica likera koja ublaži ukus kafe (grappa, amaro, limoncello….).

Ne može se govoriti o italijanskoj kuhinji, a da se ne spomenu testenine, pogotovo špageti. Opšte je poznata priča o Marku Polu i njegovoj priči o tome kako Kinezi naprave rezance od testa koje kasnije suše i mogu da ih korite kad god hoće. Međutim, Italijani uglavnom jedu svežu testeninu.

Naravno, i pica je nezaobilazna kad je o italijanskoj gstronimiji reč. Ima li nekog ko je ne voli? Svetsku popularnost je stekla u Americi, kad su italijanski emigranti počeli da otvaraju svoje fast-food restorane. Postoje dve vrste testa za picu: napolitanska, debela 3-4 mm, s malo podignutom ivicom; i rimska, debela maksimalno 3 mm i bez podignutog oboda. Koje ćete testo koristiti za picu zavisi od ukusa, ali i od fila pice, koliko je tečan ili suv. Pred pečenje se na testo za picu stavi prvo kečap ili paradajz-sos ili pelat (za neke pice malo maslinovog ulja pa potom kečap), a onda tek sastojci kako je predviđeno receptom. Pica se peče oko 10 minuta na jakoj vatri, minimalno 220 a najčešće na 250 stepeni.

I, na kraju – fokača, mada bi ispravno bilo da je na početku. Fokača je postojala i pre pasti i pre pica. Neki je zovu i italijanski hleb ili pogača. A mnogi pogrešno fokaču smatraju za – debelu picu! Testo nije isto, kao ni nadevi, ali ni postupak pripreme nije isti. Kao što mi kupujemo burek, tako i Italijani fokaču kupuju u pekari, jedu je i dok čekaju na ručak ili večeru… U neku ruku ona je – antipasti, predjelo. Osnovna fokača je pečeno testo s maslinovim uljem i belim lukom. Takvu fokaču možete kupiti u pekari, ali nije preporučljivo nositi je na posao zbog mirisa belog luka. Zato se najčešće sprema, jede i kupuje fokača s maslinama i paradajzom.

 

Podeli sa drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •